Vojin

236

ВОЈИИ

ш то су неки држали, да војник кад је код куће на одпусту; иии кад је из службе иооегао, може учинити војничку погрешку, кад увреди и.ш удари свога старешину, с тим, да му се освети; он тиме нијеучинио војничку погрешку, јер у једном и.ш у другом случају погрешка није војннчка; он је том погрешком преступио општи закон и ако је он то смислио за вр< ме службе, али је извршио онда, кад извршено дело неподлежаше дисциплиии. Ако би се то другаче решило, требало би казати , да је војничку кривицу или преступлење учинио војник, који је ослобођен дужности. гнме, 1пто је увредио или ударио свога старешину. Такво решење неби се оснивало ли на разуму ни на праву, јер чим престане дисциплина дејствоватн. престунник неподлежи више војничком суду, но тад му општи суд суди. Дко под војнички закон нодпада војник, кадјеван свога корпуса, том истом закону треба да подпадне и онај војник који је рок свој већ ислужио. Изузетни положај једнога војника. који је подчињен особеном закону, може битн само за онредед>ено време, а иреста је од оног времена, кад војник није обвезан више нод барјаком служити ; и за све кривице, које он од сада учини, суде му обични судовн, а никако војничкн. Дакле војник треба да је ослобођен војничког закона од онда , чим је дисциилина нрестала над њиме дејсгвовати. Ако се војник, чим је одпуст добио, ода на то, да се освети својим старешинама, онда неки веле, да је то иобуна и највеће нарушење дисциилине, а је ли иобуна и нарушење дисциилине и онда кад војник, који је рок свој пре десет година одслужио наиђе на старешину и на јавном га месту удари ? ако је и|)В(» нобуна. онда је н друго таква иста иобуиа. јер је дело исто, па ма га војник пос^е однуста на