Vojin

266

ВОЈИН

невин, решавајући да се он иепита или не. Ако је дакле тужба одбијена, онда је ствар пресуђена била укорист тужеиога; акоје на нротив заповеђено, да се сгвар извиди, пресуда је још у нанред изречена, почем је онај био председник суда , којн је зановедио да се парница поведе. У архивама старих војничких судова, пре 1789 неналази се ни трага ослобођавајућем суду. По томе можемо доиста рећи, да за овакав суд у то време нису ни знали; исто тако иису знали, да се може забранити, да ствар под суд недолази, после свршеног извиђења , почем је право и власт старешина била апсолутна, нико јој није смео ствар разјаснити, она је судила и њено добро расположење било је доистни и највипЈи закон. Овај последњи начин поступка, био је покушан предлозима обновљене владе. Али ђенерали, којима је дато право да одбију свако испитивање. нису били председници у војничком суду, као што су то бнли пуковиици или заповедници под старом монархијом који су могли заповедати , да се испита ствар војника више окривљеног, него што је доиста био, и њнхово решење могао је војнички суд оборити , кад је изјавио да је тужени слободан. Да би се ова незгода избегла и да би се осигурала права власт старетпине, најбоље је било то, да се увећа судска власт ђенерала, и да њиховој суверенској оцени подлегне извршени поступак, тако, да се они ннсу имали бојати ослобођења, у случају кад је очевидно да кривице нема, или бар да им је било могуће бити милостивим, забрањујући долазење на суд човеку, кога С У буди каква сматрања чувала од суђења. Ово судско свемогућство, по ком су ђенерали сами иравнцу војсци делили, био је најјачи разлог, који је приморао законодавну скупштину да укине нредлоге војничког закона, које сујојподнели ондашње владе. Она је у њима видела основ апсолутне