Vojin

СУДСКИ ПОСТУПАК

269

гао обратитн? Ни један закон, па ни закони републике, ни консулства ни царства нису могли трпети ову неморалну и противоуставну наредбу. Шта више, и сам Наполеон I. својим указом од 4. Јануарија 1814. год. поновио је наредбу, којом се опуномоћавају ђенерали, да могу и неислеђивати тузкбе ; али ово се тицало само одбегавања војника, и ничега другог, па и тад је то министар одобрити морао. Наредбу пак . која је се тицала неислеђивања других тузкби није увео, јер ју је сматрао као некористну и штетну уважењу власти, која би се њоме послужила; он нечте увести такву наредбу ни у оно време, кадбисетакве изванредне мере извинити могле, јер је знао, да се и у војсци пресуда. само судом изречена, уважавала, да се ваи;ност старешина само догле поштовала, докле год они нису изишли из граница , дисциплинарних каштига које су ии законом опредељене, и да ово уважење престаје. чим се војницн 3 вере да старешнне по хатару раде, да неислеђују кривице зато, што су преступнику наклоњени, или га суду предају, што су му кивни. Демократска установа војске под консулством и царством дозволила је само начело равноправности, јер је то начело, произведено револуцијом од 1789. год. било основа, на којој је почивала царска династнја. Само се по себи разуме, да је обновљена влада покушавала, да то начело уништи, али му се уставне скуиштине непрестано томе одупирале и нису дале, да се ова установа ни пајмање повреди. Што пак обновљена влада, хтеде да уведе неке промене и у самом војничко-судском поступку, нарочито , да се шиљу молбене комисије примирателним и испитујућим суђајима , то се по свој прилици зато чинило, што се по пређашњим законима радило