Vojin

судски поступак 291 На неки намлн поступало се због непристајања суду и са онима , који су доцније сами дошли, или који су били ухваћени. Само наорајање ових правила довољно показује непознавање закона, ренублике, консулства и царства, као и савршено незнање нашег војничког устројства. И писци закона од 1796, 1803 и 1810 године, почели су, да главна начела општег закона непромену, ниучему лгто се тицаше распознавања истоветности и оправдања због непристајања суду, јер се на ове точке односећи ее основи могоше употребљаваги и у мирно и у ратно доба. По тим законима војнички суд, који је ухваћеног бегунца осудио, имао је право, да сам изводи истоветност његову, И суд тај знао је, да су саслушани сведоци лично осуђенога познавали, и ови сведоци може бити да никад нису припадали регименти . или бар нису више припадали оној регнменти, којој је припадао осућени; осим тога ови еведоци мозке бити нису више, или и никад нису били војници. С друге стране, од времена. кад је тужени осу1)ен до времена, кад је опет ухваћен, могао се цео пук изменути тако, да у њему није више било никогаЈ који је могао ухваћеног бегунца познати. Овим разлозима принуђени су били законодавци да се у том смотрењу придржавају општих начела, из којих се никакве тегобе нзродити нису могле. Лер и ако суда, који је осуђеноме пресуду изрекао. није било више, кад је осуђени опет ухваћен био, то ипак из тога неби могла пронзићи никаква забуна, јер је у том случају аркнва тог суда дата на чување оближњој дивизији, или самом војничком миниетарству, одакле суд, коме је ухваћени доведен, може лако до праве истине доћи.