Vojin

324

ВОЈИН

крнвице предавала суду; ио као што је била увећој свери. у коју је глава државе кетуо, она је добивала пресуду војничке ппроте као слободни израз савести; пресуда, ша каква да је, бнла је свагда потврђење власти, која је судом била ограиичена, и никад се није могло подозревати да је она судила, или да је у еуђењу учествовала. Надлежиост, која је била основана на основима јавног права, уважавала је опште правило, које је допуштало, да се грађани могу отргнути од природних својих суђаја, само у врло редким и нужним случајима, и изванредно суђење војничких судова прописано је било за она преступлења, која учине војници, кад су у својим корпусима, У случају сдружења са обитаоцима, судили су обично суђаје, почем је законодавац паметно увидео, да неможе бити никада незгоде у употреби општег закона, који је довољан за општи друштвени интерес. Из овога начела следовао је и један поступак. Радња војничких магистрата није прелазила она дела, која су војници починили за време док су под барјаком, и граница између опилтег и изванредног суђења није се могла никад побркати, о надлежности није било ни препирке ни препоне. Поступак и брз и прост, био је основан на општим законима, и давао је и тужитељу и туженоме подпуно јемство, које су по праву они имали да исчекују. Грађан, који је увређен лично, или коме је дарнуто у часг или имање, није ни посумњао, да неће доћи до тражене правице код војничких судова. јер се ту није бојао ни од љубави, ни од ћуди, ни од партајичности, него је прав ослобођен, а крив увек каштигован био. Само одбегавање могао је осудити ђенерал, он је имао право да одкаже образовање суда противу преступника, и својом влашћу да уништи тужбу,