Vukova prepiska. Knj. 4

170 ВАСИЛИЈЕ ПОПОВИЋ

њега, да ми за прошавша три мјесеца плату амо послати одричете, него ме тамо на дојакошње моје мјесто позивате, а ја се овђе не само у невољи без новаца, него и у великој слабости и болести са болешљивом женом и међу петоро ситне ђеце налазим! Од онда до данас сваки ме дан по неколико пута самртни зној пробије од муке борећи се с памећу, шта ћу чинити: или ћу, оставивши све, овако слаб и болестан тамо ићи, па макар на по пута умрђо, или ћу остати овђе код своје Фамилије, па што ми Бог да. И најпослије сам смислио, да вам пишем ово:

Будући, да ја због стања здравља мога за сад тамо доћи не могу, за то се усуђујем преко вас још један пут препокорно молити Њ. Ов. или да би милостиво заповједити блатоволили, да ми се премилостиво одређена плата за сад шаље овђе, па како ми буде боље, одма ћу с радошћу доћи тамо, то управо у Крагујевац, као што сам и сам мислио прије овога писма вашега; ако ли ми несрећом мојом зимус не буде боље, на прољеће (ако жив будем) доћи ћу и овако само ако ми не буде торе; или да би се смиловали, да ми одреде штогођ пензије на годину, па ако Бог да, те се опоравим, да поживим, докле буде Божија воља, приватно пишући што, као и од прије што сам радио, и ово би за мене била највећа срећа, за коју сам Њ. Ов. како једном из Беча, тако и љетос преко вас молио: и колика би гођ то за мене била срећа, толика мислим, да би за Њ. Св. била чест и слава.

Од како сам ја 1820. године имао срећу Њ. Св. познати, од онда сам се једнако трудио, да ову милост (т. ј. пензију) код Њи заслужим. Ја сам задијело увјерен, да Њ. Св. моје заслуге признају, јер сам још 1827. године у Пожаревцу имао срећу из уста Њиови ове незаборављене ријечи чути: „Ако те и нијесам још наградио, као што треба, не мисли ти, да ја твоје заслуге не признајем; ја добро знам каку си ти мени чест учинио“. Но будући, да има тамо људи, који су љетос како мени у очи, тако и за мном говорили, да никаки заслуга ни код Њ. Св. ни код народа немам; за такове људе усуђујем се назначити вам овђе, шта ја мислим да, сам учинио Њ. Ов. шта ли народу. Ја овђе нећу спомињати оно, што сам желио и могао учинити, па други нијесу дали, него само оно, што је учињено. Осим небројени ријечи, које сам на различним мјестима и у различним догађајима на славу и на обрану Њ. Св. просуо, ја сам: 1.) Још 1821. године