Vukova prepiska. Knj. 4

182 ЈОВАП МОСТАРСКИ

ови две: вашто се на нљи не угледате; Како се колђфте, п у преко ножљ еданљ сљ другимљ узимале: онако васљ, како кои данљ, све болљма нестае!!! Но дал дал заметђ мод изоремљ, и шта се сљ стихови десило, говорити да станемђ: Ја небн допустио Гд. Петровићу, да онђ ове стихове штампа; већ ако преко гроба мога! И ако га ништа друго одљ овога небн уплашило; а оно бн баремљ Агатонљ Берићевђ: кадљ бн га 1 сљ очпо салетио; да га е онљ и нетрочитављ итд. ИМ ово, што самљђ сљ стихови нђму отишао: то самљ однавоћ текљ учинио.

Одемљ точер, и шта онљђ о тима седи, запитамђљ га: оваћ човекљ колико в веданђљ одљ наџвећи наши душмана; али ве опетљ признао: да се недостои ово и зато трсковати, што си се умешао медђ лоде! Богђ и душа! Гд. Петровић учи се подљ старостђ лиодески мислити. Шта ћу а, и како ћу истоме Г-дну одговорити, то ћете одђ мене добнти по Ракићу, кои ћо овн дана у Бечђљ полазвити. Можда ћу и самђ донети са собомљ, кадљ додђемђљ у Бечђ. Но немоћ ми невера бБти: зашто су клетве мое страшне: па ако се трећа сустигне, тешко по те, и Савву, единца твога! Ја ћу, по цензгри мојол текљ да за лебомљ подбемђ; и зато се нисамђ радљ никомљ замерити. Немоп Ранче, да ме изневеришљ, да се главомђ играшљ, добивши и стихове, и Господина тога.

Господина Копнтара, коме се кланам као добротвор; нашемљ, и браниши насљ сиромаа писатела, понизно и умилно молимђ; нека ми дело милости и нада мном осведочи. Читадоћи ми новине, упадоше ми у очи неки амбарови '/. Описнванф, и грађенђе овакове амбарова тако су мени потребни, као залогал леба. Срце ми се разигра, кадђ помнслимљ, да а амбарове те на оно место кнђиге мое пришити мога: гдино се ради о глади, и како се човекљ одљ глади сачувати може. Та до душе и н бин могао тоџ господи писати, али чиними се, да та господа на мое писмо небе ни погледала. Ево се навртила година, како самљ у Немачку писао: па се данљђ данашнињи надамђ џевапу. Друго и врстије естђ, што би ми Гд. нашљ Копктарђ учинити изволио: Гд. Шректлђ политехническогљ инштитута управителђљ 1817. г. на гласђ даде, да в онљ кадарђ одђ крумпира брашно начинити, и то брашно, преко неколике године, сачувати. Крумпирђ се свакоп рани у жиле уплео; и зато ла о нђму мало више у кнвизи радимљ: колико бб честити 1оштђ бо, да = ово научимђ, како се одљ нфга брашно гради. Ово двов нека ми учини Господин Копв-