Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka

137

цар Душан своју властелу богатим свитама и златним појасе"вима даривао.) Ова тачка изгледа као нека уступка властели под утицајем учења римског права о перфектности сваког поклона (осим тачно опредељених у закону случајева опозивања). Шта више, под утицајем византијског права члан 48 даје и ћерци право да наследи ове ствари и да њима слободно располаже. Вероватно, пре г. 1349 по старом обичају владар могао је да располаже опет овим својим поклонима, и ћерка није имала права наслеђивања) Чл, 48 ДЗ. мења ова стара начела словенског права.

2. Наслеђивање по тестаменту. Византијско право јегу питању наслеђивања по тестаменту остало на начелима Јустинијанова права, јер је укинуло све промене које је покушавала да уведе Еклога.“) Главне црте наследног права Василика јесу ове: слобода завештања ограничена је само тако званом Јеешта рогтнопе (која у грчком праву носи назив саду о, Рајска): законита деца треба да добију :/, део заоставштине или чак "|, ако је деце више од четворо. Византијско право не зна за фидеикомисе (и мајорате), јер под утицајем цркве тежи да буду сва деца у наследству изједначена. С тога не прави ни разлике између мушке и женске деце у погледу наследства на некретнине“) Тестатор има право да своје наследнике кскључи из наследства. (Ово важи за нарочите случајеве тачно одређене у Моу. 115 Јиз!. Форма тестамента упрош ћава се, за важност тестамента доста је пет, чак три сведока. Као нарочити извршиоци тестамента јављају се у византијском епштропи (гт/трото). Кад што смо видели на почетку ове главе, Светосавски превод Прохирона има доста одредаба о наслеђивању по тестаменту. Готово све исте налазе се и у Властаревој Синтагми. — У гл. 4—4. Пер сади, у гл. К—12. Пер; жхђроудфок, у гл. К—88. Пер хобихбуја) и у гл. Ф— 1.

") „Властеле свое дароуе свђтлееми свитами и пошси златими царскими“. Копорински летопис. Љ. Стојановић, Стари српски РОН и летописи. Б. 1927, стр. 82,

8) По старом српском обичају, ћерка није имала права на наследство. "в. тестамент ГапсПаро де Возпа г. 1475. ТлаЏосгу, Зифеп, 436.

5) Хасћ. Сезећ. 122—160. “) Исти утицај цркве осећа се у обичају, који све више узима маха,

-да тестатор, који нема ближих наследника, оставља имање- цркви 215 Фоугиу, као Јераја ад рјаз саизав (задужбине).