Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka

145 Редактори СС. избрисали су читаву главу 4—6, као сувише развучену, оставили су ипак наведену тачну одредбу Прохирона (у СС. Ф—3, 7), иначе познату Србима већ из Светосавског превода Номоканона.) - =

У ДЗ 1349 г. о нужној одбрани говори сам чл. 86, који се лепо надовезује на наведену одредбу Синтагме о некажњивости убиства у нужној одбрани. По чл. 86 ДЗ. изазивач који је заподенуо свађу, сматра се за кривца, и ако је сам у тој свађи убијен. Дакле, у чл. 86 ДЗ говори се нео одговор-

__ности убице, него о одговорности убијеног. Вероватно циља се овде на последице убиства, као напр. плаћање глобе. По Пољичком Статуту у случају убиства у нужној одбрани глобу плаћа не убица него цела општина.“) Тиме што се у чл. 86 убијени изазивач проглашује за кривца, укида се свака обавеза плаћања глобе.

Одељак П. — Кривац.

8 9. Појам извршиоца. Кривична одговорност правних лица“) Српском праву пре Душана широко је позната кривична одговорност не само физичких него и правних лица.

Напр. жупа је одговарала за штету учињену трговцима, по уговорима с Дубровником од времена Првовенчаног.) Напротив, византијско право наследило је од римског права појам о индивидуалној одговорности кривчевој. Кривац је по томе праву физичко лице и само он је одговоран; ни породица његова ни општина не мора да за њега трпи казну)

Ово византијско начело продире постепено и у законодавство словенских владара. Напр. у познатој повељи бугарског цара Конставтина Тиха Скопском манастиру Св. Ђорђа (г. 1258) изрично се каже: „Ввражда да се не вљзима вљ градђ или вђ селћ, развћ на исцихљ, нђ и то сждомђ“, У

7) Градски Закон, изд. Н. „Дучића у Гласнику Џо, УШ, стр. 127.

7) Пољички Стат. чл. 26 (Моп. ћазЕјаг. ТУ, р. 38).

9) Т. Живановић Основи кр. пр. Општи део, 558. ЈУ. Матуз[оју5 7, Зегђаје ргауо Кагпе, 5ћг. 50. :

") Уговор г. 1205 (Од. Сп. 15); уговор г. 1308 (Зак. Сп. 168). Ипак и византијско право уводи у појединим случајевима колективну одговорност за недело појединца. Напр. по 2 Ваз!. 1М], 18 старешине села (њих десет на броју) кажњавају се у случају бегства зависног сељака. =

5 Г. Илбинскш, Грамотљ болг, царећ, стр. 18.