Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka

146

овој области мешаног византијско-словенског права побеђује византијско начело, вероватно под утицајем цркве. И краљ Милутин, кад је г. 1300 потврдио истом манастиру све повеље „светих и правоверних царева и краљева“, понавља исту одредбу“) Само убица треба да плати глобу за убиство, ни град ни село нису за њега одговорни. Ипак у уговорима с Дубровником држи се краљ Милутин старог начела о ко лективној одговорности правних лица. „Ближње село“ и жупа одговарају за штету нанету дубровачким трговцима.)

Налазимо у тим уговорима и нарочиту врсту преноса одговорности, — одговорност господара за дела својих поданика. У многим случајевима одговара сам краљ за кривична дела, учињена странцима од његових поданика.) Сваки господар мора да плати глобу за „крв“, учињену од његова роба (отрока, дфтиква) или да тог роба изручи оштећеном.)

-На истом еклектичном гледишту што и одредбе Милутинова доба, стоји и Душаново законодавство.

У Душановом преводу Синтагме нашла се само једна одредба која говори о том предмету. Ово је одредба из Новеле патриарха Атанасија г. 1306 (за време цара Андроника Палеолога), која гласи да деца не могу одговарати за кривицу свог оца (у случају убиства). Деци треба да буде сачуван законски део имовине у случају да једном делу имовине угрожава конфискација“). Ова хумана Новела не даје ипак одговор на питање: шта да се ради кад конфискација угрожава целом имању (напр. у случају невере). ·

1) „Вражда да се не узима или у граду или у селу, развђ на убици кто ко учини, и то судом“. Скоп, повеља г. 1300, чл. 49 (А. Соловјев, Од. Сп. 78).

у Уговори 1302 и 1308 (Од. Ст, 85, Нов. Зак. Сп. 16! и 168).

з) Уговор г. 1302, чл. 12 и 17 (Од. (Сп. 85). Без сумње је краљ доцније 'наплаћивао ову штету од дотичних криваца или правних лица.

+ Уг. 1302, чл. 10 (6.) Матузготозће (о. с. 50) погрешно тумачи ову одредбу. Дљтикљ није дете, него слуга, роб, зегуц5, уп. Караџић, Рјечник а. у. дјетиће. Одредбе уговора г. 1302 треба да се тумаче у вези с латинским текстом г. 1301. Зак. Сп. 159. За крв учињену од слуге, одговара његов господар. За мање штете одговара сам отрок (уг. 1302, чл 9).

5) Обраћамо пажњу на то што Новела г. 1806 одређује конфискацију једног дела имовине у корист породице убијеног, другог дела -– у корист државе, дакле приближује се словенским схватањима о плабању вражде (вира и головничество). Хасћ. безећ. 324; Хасћ. Јиз Огаесо-Кот. Р. ЈМ, 885; Нагтеп. М], 6, 6.

пи):