Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka

148 =

'У ДЗ г. 1854 јавља се колективна одговорност много чешће и са пооштреним казнама. Село треба „да се распе“, ако се у њему пронађе тат или гусар (чл. 145 ДЗ), исто ако: се у њему пронађе златар (чл. 169 ДЗ). Чак и град у случају ковања лажног новца одговара „глобом што рече цар“ (чл. 169 ДЗ). Околна села одговарају новчано за крађу и похару, ако нису чувала стражу по брдима (чл. 158 ДЗ).

Пет година после издања византијско-српског законика г. 1349, враћа се цар Душан у многоме начелима српског права, која је начела заиста и примењивао, чак и у новоосвојеним „грчким“ областима.) Ово је било могуће, пошто и византијска стварност у то доба није више одговарала строгом: начелу индивидуалне одговорности. Напр. од доба Новеле цара Романа Лакапена, позната је Византији колективна фискална одговорност села за поједине сељаке“) А из неких повеља ХЈУ века видимо да су. села плаћала глобе за убиство: и за злочине против морала (фбуос, паодеуофвора).7) Унакрштеност византијских и словенских утицаја стварала је на Балкану један мешани правни систем грчко словенски.

4 4. Кривац као вини извршилац. — 1. Појам виности. Старо српско право (пре утицаја византијског права) вероватно није захтевало виности кривца. Док је кривично право у периоди крвне освете и умира, узимају се у обзир само 006јективни елементи. И умишљајни кривац, и нехатни и случајни — исто су изложени крвној освети или дужни су да плате глобу (вражду, крви т. д..“) Напр. по архаичком Винодолском статуту г. 1288 вражда има се платити једнако у

случају умишљајпог као и нехатног убиства) Ипак утицај

ако није пронађен, треба село да га изда. Село може да га не издаје, онда треба да плати штету.“ Исто и околина има лраво „да плати воља да да пожежцу“. (чл 100), ово остаје по њезиној вољи.

1) Исправа из Струмичке области г. 1376 спомиње како је цар Душан наплатио од околних села вражду за гусу и за убиство. Од. Сп. 170.

2 ИН. Моппгег, 17ерћоје. Мопу. Кеу. НЕ де Ргон. Х1Х (1895); позната је и кривична колективна одговорност села, 2 Ваз. 2 УТ 13.

5) М. Вбез, 1п Вух. Хензсћг. ХХТ (1912), р. 169—186.

#) Тако и у наше доба код Црногораца и Сев. Арбанаса, в. #'. Јелић, Крвна освета, стр. 35, 38, 40.

5) Уп. М. Козгепсе, Утод. хакоп. Кад 227, 5. 203 и /. Зое 0 _тагуоји Кпупје. Каа 194, гт. 160.