Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka
154
Исти изрази за појам подржаваоца и саучесника налазе се у српском поступку и после сто година — „ни светници
ни частници ни проводачија несу крађе“.“)
ДЗ г. 1354 нарочито спомиње подржаваоца (подвводк): у чл. 1733) Ни Синтагма ни ДЗ. не говори ништа о кажњивости кривца код покушаног кривичног дела.
Одељак Ш. — Казна.
6 6. Систем казни. У области кажњавања кривца осећа се највеће растојање између византијског и српског права. Док је византијско право наследило од Јустинијанова зако. нодавства јавноправни поглед на казну, српско право ХШ _века стоји на доста примитивном гледишту: –
1. Кривац кажњава се обично по систему композиција имовинском глобом, раније у стоци, доцније у новцу.) Ипак и у то време не стоји више српско право на чисто приватно
правном гледишту. „Вражда“ није само композиција, није.
само накнада штете оштећеном или његовој породици, него један део вражде (обично половину) узима као глобу држава или повлашћени земљопоседник“)
9. Међутим врло рано јављају се (вероватно под византијским утицајем) и чисто јавноправне казне, обично у старом
облику имовинских глоба. Већ Жичка повеља г. 1220, која_
регулише кривице против брака под утицајем православне цркве, зна за читав систем оваквих глоба. Ове глобе носе ту
назив „ослаха“ 2)
1) Пресуда из Сребрнице г. 1457. Од. Сп. 218 и 219.
зу Наслов чл. 178: О подеводњх у Бистр., Барањ, и Атон. преп. 2108. Зак. Д. стр. 185.
8) Напр. у Жичкој повељи — 6 коња, 2 коња, 2 вола (Од. Сп. 21—23), у Бањској — 6 оваца (5. 95).
%) _А за вражду како ње законђ по Срвбвскои земли“ цркви половина, а наводчии половина“ (15. 115, Дечанска хрис); исто у Аранђел. хрис, г. 1348: (5. 141) Слажемо се са мишљењем дра Намисловског, да наводнија (де!атог) може означавати оштећеног или његову породицу, као личности које имају“ право на тужбу (Матуз!. 5. рг. кагпе, 57).
5) УКичка повеља, чл. 18—20, 28, 24, 27, 28 (Од. Сп. 21—23). Ту јавља се и продаја у ропство неверне жене и телесна казна, али само по вољи мужевљевој (чл. 20 и 21).