Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka

161 сти“) Изгледа да она није више одговарала Душанову добу, кад се положај отрока доста подигао. Е

ДЗ г. 1349 доноси две одредбе о праву азила које се лепо. надовезују на Синтагмине. Проширује право азила на царев двор и на патријарашки двор. Ово је проширење сасвим У духу византијских схватања, која красе цара још за живота његова епитетом усветости“.“) Ово су засебни случајеви прав уточишта, док се опште одредбе налазе у СС) -

2) Помиловање. Византијски цар је чувар закона (обхар тфу убуазу); ипак као „свети цар“ он има важно право да ублажава суровост закона, да се одриче свог права на кажњење у појединим случајевима. „Задатак је цара да чини добро«.“) Стога цару припада право помиловања у најширем обиму (у облику помиловања у ужем смислу, аболиције и амнестије). Само право азила везано је за право помиловања, јер кривац који се склони у уточиште, треба да сачека од цара „милосну књигу“ (Хбусс Фтловећос, ННега отасјанб).

а) помиловање у ужем смислу речи као ослобођење од изречене казне предвиђено јеу Властаревој Синтагми у гл. Мези (= (66 тел у) Ниједна смртна пресуда не сме да се изврши раније од 30 дана; овај је рок потребан да се сачека од цара помиловање или конфирмација пресуде.)

1) Пе. Б--18. 4 — 13 Вав М 1.

2) Д. Бљллевљ, Вугапћпа П, стр. ХХ1Х; упор. и у Душаново доба „свето. царство ми, господин свети цар, света царица“ Зак. Спом. 676, 704, 705; Од. Спом. 152, 158. У осталом, и у мађарском праву дворовима краља и бискупа

припада исто право азила што и црквама. Песг. Гад. П, сар. 1е1 2; Тетоћ, 427.

8) Већ старобугарски ЗСЛ у чл. 16 брине се „о прибђгакицих вђ ЦБрковБ ноужејо“. Бобчевљ, Староблљг. пр. пам. стр. 89. Уп. о хрватском праву Маг Рип, 1Х, 1518, 5. у. шове, у Дубровнику К. Уојпоог, Кад, 108, р. 118,

%) Тедос тф Васићет то гбергтетеђу... Ерап. П, 3. Ова је изрека доспела и у српски превод Синтагме: Конђишњ цару веже блатодђати (ПС. В—5, изд Ров. 128) и примљена од цара Душана, 'Остер ле будлувђу отлефоу под мале. Фбску обте жољ тб еђерпетећу тоте болтљеаку еат. Повеља јан. 1346 Иверу. Флор Авон. акте. 95.

5) Изд. Нов. стр. 457; ово је одредба 57 Ваз. [Х, 51. Византијски па реви врло су ретко примењивали смртну казну. Хасћ. безећ. 312. Кад је цар Теодор епирски дао погубити злогласног разбојника, ипак му је савест била немирна, и архиепископ морао је да га теши, како је све било правично. Јар. Ист. 11, 156. С друге стране, епископи имали су права да цара моле за опроштење казне кривцима.