Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka

- | = _ 168. писе попуни опет у духу византијског права,) чак и позивајући се изрично на „Закон Св. Отаца“ (у чл. 6, 8 и 109).

1) Напуштање праве вере. Строго побожан јеромонах Матија Властар хтео је да на прво место истакне православну веру и заштиту ове вере. Ради тога је чак нарушио строго азбучан ред своје Синтагме, и испред текста унео је као пролог чланак: Пер 7]: собобббо» тистешс, а затим је непосредно у саставу А поставио на прво место, као гл. 137, прописе: Пер; ду Фрусишбуу ту ЗиФилрвоу тартту; тбу Хоготиаубу таму (иако би по строгом азбучном реду требало да та глава дође на 11 место, а на првом да буде: Пер Фуорас хољ праоеос). То мало испремештање дало је могућност Властару да на прво место стави прописе о најважнијем кривичном делу — о одступању од православља. Ту су две одредбе из Прохирона (још из Јустинијанова Кодекса): прва кажњава смрћу онога који из хришћанства пређе у незнабоштво, друга лишава свих грађанских права онога који би прешао у некакву јерес) 8 Е

„Редактори СС, у својем поштовању према вери, нису много скраћивали ту главу. Ипак су испустили сва резоновања, која немају обележја законских прописа. Избрисали су читав пролог о вери православној, Избрисали су и трактат "Св. Григорија о душевним снагама и „епистолију“ Св. Атанасија о свештеницима који су прешли аријанству.“) Оставили су ипак, због важности предмета, сва црквена правила“) и наравно оба закона из Прохирона (с насловом закон градски).

2) Одвраћање од праве вере. У тесној вези са првом кривицом налази се и навођење некога да се одрекне хришћанске вере. Ово се кривично дело кажњава у византијском праву исто тако строго као и само одступање од православља,

7) Др В. Намисловски је друкчије схватио однос између византијских закона и ДЗ, те вели: „могли бисмо очекивати, што се тиче кривичних дела против вере, да цар Душан или прими без промена прописе виз. права, или сасвим их испусти, оставивши њихово нормирање делокругу црквених власти Међутим ДЗ није пошао ни једним ни лругим путем, него је сасвим индивидуално снормирао та дела“ (Бете рг. Кагпе;-66). 7

>) СС А—1, 1 е. 2 = Бгосћ. ХИХ, 83 еЕ 34 (Соа. 1, 7, 3 е! 4).

8) В. у изд. Нов. стр. 48—51, 51—54 и 56.

+ Што је редак случај у СС, где су црквена правила обично избрисана.

11 ж