Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka

167 о католицима“) Ту је цар био у тешком положају: с једне стране, политичке прилике силиле су га, да буде предусретљив према католицима, с друге стране, улога православног цара "и јак утицај православног клира и калуђера — исихаста на сабору г. 1349 гонили су га да што више ограничи ширење католицисма. Излаз је нађен у компромису. Католици уживају сва права у Душановој држави: то се односи и на странце и на Душанове поданике. Ипак то није јасно изречено у ДЗ>") (можда да се не дражи православна црква). (С друге стране, католицима је забрањен сваки прозелитизам. И врло строге одредбе о томе стављене су на чело ДЗ. Латински поп нема права да склања „хришћанина“ (православног) у католицизам. Сваки православни који је већ прешао на католицизам, мора да се врати „у хришћанство.“ _

На то морају да пазе нарочити протопопе по свим градовима и трговима.3) Забрањени су мешовити бракови: католик ожењен православном, мора „да се крсти у хришћанство“; у противном случају, брак се раскида, и непослушник се протера. Један део имовине његове узима се као „алимента“ за његову бившу православну породицу.“)

Све су те допуне сасвим у духу византијског права и јављају се као неопходне допуне СС. Шта више, ДЗ двапут позива се ту на „закон Св. Отаца“, да покаже да су ти закони у пуној сагласности са црквеним правом.)

У сагласности са црквеним правом налази се и чл. 21 ДЗ,

1) А одредбе ПС. А—2 о оним „који се не причешћују у цркви“, ако би се стриктно примењивале, могле би да створе забуну, јер онда требало би да буду сви католици лишени грађанских права.

2) Ипак то се јасно види: а) из уговора с Дубровником г. 1849, 6) из члана 123 ДЗ, где се помињу Саси, в) из чл. 173 ДЗ, где се спомиње Немацвластелин, г) из чл. 153 ДЗ, где се говори о пороти за иноверце, е) и из стварних прилика тога доба.

8) Сетимо се да је по градовима и трговима српским било доста латинских цркава — у Призрену, Брскову, Јањеву, Плани, Копорићима, Брвенику, Новом Брду и др. в. Јир. Ш, 109—113. ј %) Јасно је да чл. 9 ДЗ. говори о католицима, а не о јеретицима; нашао је за њих нарочити израз „полуверац“. Ипак терминологија ДЗ. није стална: говорећи о католицима, он труди се да пронађе блаже изразе: „полуверац“ (чл. 9), „иноверац“ (чл. 153), „азимство“ (чл. 6), „вера латинска“ (чл. 8), али на два места омакне му се израз: „јерес латинска“ (чл. 6 и 7).

У чл. 6 и 8; није јасно, на које одредбе црквеног права мисли ту ДЗ.