Zemunski glasnik

312

0 Украјииско предање. Јеете ли видели кадгод, како са ведра неба наједанпут слети падајућа звезда у топлу летњу ноћ? Гледаш и гледаш за тим минулим небеским пламом, ал' он сијну и нестаде га, само још пламена стаза као какав сјајан низ остаје у зраку, но и ње одма нестане. Опет на небу дрхте и преливају се вечне звезде; гледаш на њи, неће ли се опет која одвојити, неће ли прелетети оно тамно плаветнило и пасти на земљу? Но све је мирно, тамо на висиии немиче се ни једна звезда. Већ се умориш од дуга гледања, и тек што одмакнеш очи, кад наједанпута опет пред вама сијне звезда, сијне и распе се по земљи у беле сјајне искре а звездано небо мирно трепти, и грешна земља мирно спава у бледом ноћпом сутоњу. Још и дан данас шетајући се по пољу у топлу летњу ноћ , ја се са великом милином сећам чудних украјинских ноћи. Опомињем се како сам ишао у поље и са стравом гледао у плаву планину што се иа крају догледа пружа као каква дугачка брада и мени се је све чинило, е су отуда излазили планински дуси са разбарушеном косом и подижући су над врхунцима високога рашћа тресли своим седим главама. Кад год сам био немиран, моја-баба показала би руком на далеку планину и овако би прозборила. „Сад ће доћи бауки, однеће те, јер он не воле немирну децу!" И баба би ме тако уплашила тим речима , да ја нисам могао тренути сву драгу ноћ , но сам непрестано мислио о бауцима и вештицама. Отац мој имао је велики леп салаш на тридесет врста од вароши. Чим пролеће , а ми се преселимо тамо, где и останемо до мртве јесени. Кад отац сасвим посвршава евој сеоски рад , ми оида опет пређемо у варош, где смо имали своју сопствену кућицу. Детињско доба свагда живо и дуго остаје човеку у памети. Ко што ми је особито чудно -—■ те се усномене дотичу празних детињских збиља, који готово ништа и не значе за нас а друге прилике и лица која су у то доба играле важнију улогу изгледају нам као неки суморни сапци, неке магловите слике. Ја сам често лупао главу, да разрешим ово питање. Зашто се ја тако живо још сећам онога, кога сам само једном V жиноту видео, и када ми ]е било тек пет-шест година , а моја тетка

с којом сам се тако често виђао, и која ме је врло мазила, скрива се у магли прошлости, ни једна цртица њена лица није остала у мојој памети ? Многим праотичним људима чини се, е је смешно сећати се детињства свога , зато што та ,,господа" живе све у истини , и зато већином они су равнодушни на спрам свега онога што у срце дира. Из дугог опита живота, из дотицаја са људима разних характера и убеђења, ја сам извео закључак, да су ти људи који заборављају , и који немаре да се сећају дивних дана детињства свога, већином материјалисте. А души човековој урођено је да сачува више или мање уепомене на оне дане, када човек само осећа, када јошт незна за самољубље светско , када љуби природу , када је у сред рајски снова, који никако не подлежу нашем љубопитљивом уму. Сваки пут, кад год ми у памети искрсну детињске године , лахне ми и буде ми светлије на души. Предамном промичу лица, која еу негда живела, светли санци што су ми негда варали душу. Мени се чини е сам опет постао мало безбрижно детешце, и срце ми стане силно куцати. Ено и гаја по коме сам весело трчао. Као да гледам како се у ваздуху вију оне мале ластаиице, чујем и прижељкивање славујево, гледам и јарко пролетње сунашце што се изнад свега весело блиста. Ја свагда хитам да се користујем минутима, када усномена изазива светлу прошлост, и преносим на хартију оно што ми је некад било тако мило и драго. Много, много прича и предања слушао сам у детињству од моје нокојне бабе. То вам је била смерна богомољка и веровала је у свакојака чудеса. Из дугога живота свога она је сачувала те еиизоде , о којих је се по њеном мњењу одвијао утисак тајанствених сила ванприроднога света Сећаш се, била је јасна, звездана нојца нри крају августа. Ја сам се играо на доксату а баба је седела на столици. Наша етара градина ширила је се пред доксатом а по сред ње блистао је се повелики ируд засађен ивовином и тамним орашјем. Површина воде изгледала јз као какво сјајно огледало у црном оквиру, и ја сам се удиљ бојао, да му се приближим. Наши су људи говорили , да кад се ноћу дуго гледа у ту воду , то се тамо могу видети чудне ствари из којих еи могао дознати шта ће још е тобом

бити. У опгпте држали су да у њему настава нечастиви а собарица га је звала „ћаволским прозором." Били смо ваљда читав сахат на доксату. На покон баба устаде и хтеде да оде у избу, кад наједанпут, изнад нашег доксата сину нешто, изви се по небу, слети у коров и раС У се У милиуне еветлећивих варница. — Шта је то баба? запитам је ја љубопитљиво. — То је мој синко падајућа звезда, грешна душа, бачена са неба на земљу. Ну овде је већ почело захлађивати, ајдемо у избу. Ја је станем молити да ми прича о тој падајућој звезди и торокљива баба, живи летоиис свих наших веровања, једва дочека ирилику , где ће моћи мало подуже говорити и проприча ми цело предање. То је приповетка која преставља живу слику украјинске старине, и ја ево хоћу, да је и вама предам. I. Украј малене реке, а на кршној обали био је давно неки богати двор, и у њему је наставао стари козачки атаман Свистун Бублински . . . То је било много пре општег устанка Украјине на Пољаке, када Русинија није ни сневала о свом ослобођењу. Жидови, Пољаци и Унија, као три л.уте гује присојкиње сисале су крвцу притиснутоме народу, и дивна земља спавала је још , узаман обливајући се просутом крвцом. Двор атамана Свистуна Бублинског претстављао је разну слику са разних страна. Ако га погледате иза реке, то је ниски дом истееан од храстових врбана, са осталим зградама на стрменитој обали , изгледао је као разбојнички етан, који је нарочито зграђен на таком месту, до кога се не може лако доћи. А ако се успењете до двора по оном брегу на коме је он стајао — то двор старог атамана тонећи у зеленим вртовима пријатно вас мами. Иза врта пружао сејемали раван а иза њега широк ров, иза кога, на опкољеном брегу стајаху гомилице дрвених зграда, опкољене јаком и високом оградом. Све то показивало је миран сеоски стан, који би могао бити и поузДана тврђава ако би било опаспости какве. Атаман Свистун Бублински много је користовао Украјини за младости своје. Колико је пута јездио са козацима на По.т.аке! То еу били његови заклети крвници , од како је пољски куршум прозвиждао крај главр његова јединца сина. Ну време _е мало по мало хладило врелу ко-