Zemunski glasnik

313

зачку крвцу , коса му се покри сединоМ; а његовој младој ћерици требало је обране јуначке. И сла-вни убојица, ређе је појахивао свога дора. док на покон остави бурни живот, и стани се у своју кућу. Но добро је знао стари козак да се тада није ништа могло сачувати. У мах нестајаше и главе и имања. Пољаци су узастопце ишли за непријатељима својим. Ваљало је сваки комадић земље оградити или силом или преваром, бити опазан, и смотрено ићи за током борбе међу козацима и Пољацима — а иначе не сачува се шале. Стари атаман који четрдесет лета није слазио с коња знао је да неће бити сигуран, баш ако се и уклони са јуначка разбојишта , јер је имао у двору своме мамац за душмане Није се узаман борио Свистун четрдесет лета. Много је накупио пуста блага, ризница му беше пуна сребра и жежена злата, могао је уз мезимицу своју цесарски мираз дати. Но нико се није могао у то бурно време поносити силним благом. Сваки је скривао имање , и живео је што може бити простије. Само што је атаман у свом прикривеном стану могао раскошније живети. Та око ње.га беху његови другови, верни стари козаци. Он се уздао да неће па њ ударити дупшан, а ако то баш и буде он је спреман да их дочека или побегне. Једног јутра, тек што се иза реке показала ивица бајне зоре, јездио је коњаник један Свистуновом двору. Уморени коњ, прашињаво рухо, издерана и похабана опрема , показиваху да је дуго и мучно путовао. На његовом лепом лицу стајаху трагови ратничког живота, а црне очи сетно гледаху. Одмах си могао видети да то није тек прост козак који уме окретати бритком сабљом, на лицу његовом беше извајан заповеднички израз. Прође уску путању између разгранатог рашћа, прође и малени равањ па се заустави код ишроког рова. — Еј козаче досетљиви! рече путник кад устави коња и премери оком јендеке и ограду. „Зацело се атаман затворио у своју кућу на дуго време." Погледав на десно он уочи да се јендек па једном месту сужава и неколико растових греда , притегнуте жељезним халкама правише ^до неки мост који је подигнут на високим стубовима а утврђен ланцем. Ваљало је само скинути са куке халку, и мост би таки пао преко јендека и направио би пут у стан.

Коњаник се примаче, скиде са рамена рог, што беше вас окован сребром, исвираше мотиву из неке старе украјинске песме која је спевана јошт за времена хетмана Загајдачног. На један мах указа се на другој страни јендека стари козак у сврики и широким шароварима, он се ближе примаче пушећи у своју кратку лулицу и шутећи гледаше коњаника. — Спусти брате мост, ја морам таки видети атамана! рече коњаник махнув рухом на козака. — Не прима атаман тако рано сваког госта — рече козак па извади из уста камиш и подозриво погледа коњаника. — Није козачка крв на мојој сабљи! викну коњаник, па истрже из корице бритку сабљу и баци је преко јендека. — Еозак подиже сабљу, опазно је разгледа, па онда скиде шапку и ниско се поклони. — Спуштај мост старче! Козак се јошт једном поклони, оде мосту и за неколико минута мост се превали преко јендека. Коњаник ободе коња и пређе. — Ну, сад идем пешке пред пана атамана! рече путник слажећи са уморена коњица. Узе сабљу из руку старог козака , турије у корице и пође водећи за узду коња. Између редова простих но пространих стаја, козак и коњаник дођоше и до атаманова двора. То је била ониска, пространа зграда, без сваких уреса. Настрежницу држаху два јака црна стуба. Двоја врата вођаху у избе, једна се таки отворише и на прагу стајаше Свистун Бублински. Атаману је било преко шесет лета. Но гледајући његов јуначки прави стас, и охоли ход, рекао би е му нема више од четрдесет и осам а много је ако речемо педесет година. Само силне мрштине на челу и бели брци показиваху, е је много бурних дана прохујало изнад његове седе главе. — Добро мидошао! и стари атаман загрли коњаника. Харченко, прихваги коња, рече. атаман и окрене се козаку. Харченко шутећи одведе коња. — ГЈане Иване, рече коњаник обрнув се атаману. Ја сам амо дошао нод туђим именом; ну Харченко ме је познао. Нека ме други не зову иначе него козачки барјактар Голубенко. То је моја прва молба! —• Твојг је молба Степане испуњена, одговори му атаман: ну ајдемо саде у избу.

Голубенко и Атаман униђоше у пространу, мамештену избу. На средини стајаше велики сто, покривен чаршавом проста домаћа рада, а украј зидова широке просте клупе. Спроћу великог камина стајаху три столице, са високим наслонима , а изнад њега на полици чајним од туга и неколико чаша од проста зелана стакла. — Седи, сине мог старог друга! рече атаман, показав Голубенку једну столицу украј камина. Голубенко.се посади до домаћина. — Шта се чује са „гере" пане Степане? Мисле ли запорожци светити крвцу својих хетмана, јаде и патње украјинске? И Свистун тужно махну главом. -- Речи много, руку доста, воље још више, ал је жалост, пане, старешине нам нема! одговори момак, па отпаса сабљу инаслоније у кут код камина. — Тешка времена, тешка времена за украјину! уздахну Свистун, замишљено магаући главом и гладећи седе брке. — Све на свету има свога краја атамане, не може вечно трајати овака несрећа, шат и нама једном грано јарко сунце! Неколико минута трајало је ћутање, ну кад униђе стара кључарица козакиња у избу онда ће рећи Бублински. — Шта је Егоровна? — А што баћко , велиш ли да изиће ћерка пред госта. — Нека дође дете моје , њу ми чека суђеник , кога јој је изабрало очинско срце. А очево срце не вара се за децу. Јел тако синко? — Ну, није свагда агамане : има... — А шта још не бива на овом свету , утакне му се у реч атаман. Наши су стари говорили: „Шта ће бити — биће". Тако ће и с' нама биги. — Дај Боже! рече Голубенко и ућута. — Иди стара и реци нек се доцесе обед, драги наш је се гост уморио са далека пута, а и поогладпео је." И атаман махну руком , а старица изиђе из избе и полако пригвори за собом растова врата. — Сад, пане Степане, рече Свистук спустив глас , реци ми право: Хоћеш ли да ми будеш син? — Мила ми је реч твоја атамане, ну није сада време да козак мисли о љубави и родбини — та њему сада не треба ни љубав ни родбина, но „гера" запорошка. — Добро и паметно збориш Степане. Да је нешто жив твој бабо,