Žena, Dec 01, 1911, page 14

726 ЖЕНА

Ал се после мргодити стао, Тако мрко Луку погледао

Како нико не би ни слутио... Јунак Лука сав је пожутио... још му Марко рече страшним хуком: Не смем те се дотакнути руком, Морам образ јуначки да чувам, Али пази да те не одувам, Преко крова и овога двора.

А за тиме, дозива хећиме

Па им збори, сва се гора хори: Овом овде бога дозивајте, Врелу главу водом поливајте Док би био, 170 што некад био, Јер је бедник памет померио.

Тако Марко, далеко се чује, Па сватове онда распитује: Би ли неко можда штогод рек:о2 Харте живо, јел) ком) штогод криво 2 — Замукли су сви сватови сиви, Радују се кад су само живи, Сватске песме запеваше старе, Прво куме, за њим патријаре, А за њима сви сватови редом. Марко гледа умилним погледом; Од среће му и обрве сјаје, Па подвикну: Напред, на венчање! Кад су били цркви пред олтаром, Пред олтаром и пред патријаром, Тад невеста у заносу смелом, Чепну Марка ногом и ципелом. У сред цркве претрнули свати, Мисле свати: Сад ћеш Марка знати, Ал се Марко о њу не огреши, Већ се мило испод брка смеши, Сви већ виде да му за врат стаје По вечерњу светица с' познаје.

Кад сватови већ за софром били, Вино пили и редом здравили;