Žena

па ВЕНА

Пјесме Милке Погачићке.

(Издало Друштво хрв. књижевника.)

Управо зато, јер је овђе већ било говора о овој хрватској жени — као заслужној на културном пољу, око подизања школа и унапређења хрватске женске омладине; — дакле, као учитељици те равнатељици модерног женског завода, за кућну и практичну наобразбу, што је њеном заслугом подигнут, након устрајне борбе. Са таковом сам ју упознала са нашим марним Српкињама — читатељкама „Жене“, те сам тада само мимогред споменула њу као пјесникињу, а данас желим приказати њене пјесме, што их је ове године издало Друштво хрв. књижевника.

Нисам звана, да их оцијењујем, или упоређујем

са овим и оним пјесником, тек хоћу да прибиљежим моје дојмове, да ју прикажем мојим Српкињама, као једну од оних сестара наших, што неустрашиво крче пут мети својој, што крај свих животних борба остају у души њежне, способне да љубе, тјеше, трпе и не гину. ___У тим пјесмицама видим њу — Милку — ту енергичну, одважну жену, са топлом њежном душом. Слика њена на почетку књиге, приказује њу какова је данас, иза тридесет и двије године марна и плодна рада. Поглед њезин одаје енержију, а чело снагу душе њене, њених бујних осјећаја, како и сама каже у једној пјесми: „Ах, моја ти је душа ко струна ћутљива...“ Те. своје осјећаје умјела је она одразити, овјековјечити у пјесмама, у које је унијела сву срећу, сву борбу, сва страдања и патње једне женске душе. — Већ прва пјесма у тој књизи говори нам много:

О, не!... Ви збиља нисте криви, што нисам мртва,

што још ми није сломила се душа од боли жртва —