Žena

о ВО 625

Ти ми можеш веровати да ми не смемо, да одбијемо овај дар Божји. Хтели не хтели морамо примити ове малишане, морамо их хранити и неговати, а уз то нам треба и пелена за повијање. А и наше су госпођице врло милосрдне. Оне имају сажаљења наспрам све деце која немају матере. Да их само видите! А ми опет имамо своју децу, па није лако хранити, неговати, прати и одевати туђу. Понекад би ми могли и да заборавимо на ова створења, која нам Бог шаље, јер имамо доста муке и са својом, али наше добре госпођице мотре на нас. Увек су нам за леђима. Па да би им угодили, морамо да се бринемо за ову гомилу деце више но за своју. Кад не би тако чинили, тешко би нама било! Лепо би се провеле! Да их само чујеш како су учене и како нас поучавају. А што се тиче млека, оне не питају да ли има довољно за двоје. Често и нема довољно, али оне веле: „Твоме шта остане“. Ја се не жалим за себе. Имам доста млека, али ово је већ треће находче које дојим. Мора се признати, да Бог зна, коме шаље одојче. Увек оној која је родила, и има своје дете, па је у могућности да га доји. Велика је милост Божја.

Слушао сам је пажљиво и побожно. Срце ми се стезало пред ужасном наивношћу ове жене, измучене примораним материнским дужностима.

— А госпођице Валов неће да се удају 2 упитах ја. "

— А како ће се удати, баћушкаг Ми смо им све имање. Има педесет глава, не рачунајући нас жене. Оне нас не могу поделити, али од педесет сељака оне могу да живе и да се проводе. Ми им дајемо стоку, живину, жито, новац, радимо за њих и служимо их- Добро живе наше милостиве госпођице. Нека им Бог да сваку срећу и здравље. Два пут годишње иду у варош. Имају пријатеље и познанике који им враћају посете. Па да их чујеш како свирају, мој голубе. А певају да ти срце препукне. Глас им дрхти и тако је силан, да мислиш, сад ће душу да испусти. Твој би славуј насигурно пре цркао, кад би се толико напрегао. А знају и да