Život Dra Jovana Subotića 2

лепо примао, и нпде дао ничим познати, да у њему такмаца сматра. Али је озбиљно тражио, да му се они државни новци предаду. Једаред је баш преда мном о томе са Стеваном говорио. „Jec’ чуо, Стеване. Ја нећу више о том да говорим, него ћу ти казати још ову иоследњу, па радп како тп је воља. Ја не тражим те новце као Данило, него као господар Црне ГСре и наследник владике Петра. Зато ти их не могу ни опростити, јер мп то не да дужност према Црној Горп. То су новцп њешх а не мојп. Нека је истина, да је те новце владика твојој матери дао. Људп говоре свашта; али ја ћу узетп да је тако, како ти кажеш, да је. Али владика ннгје имао права те новце својој сестрп поклањати. То нпје било његова својина, него својина Црне Горе, наше домовпне. Чуј ме дакле! Ако мп те новце добровољно предаш, узећу те у шенат. па ћеш живетп уз мене као брата, као што и јесмо браћа. А ако мп те новце не издаш, вера п Бог, хоћу тп кућу ископати, да је не буде впше у Црну Гору Жао ми је оног твог доброг оца Андрије, оног поштеног човека: ама нека кривп тебе, а не мене!“ Зеко је то с тако ужасном енержијом и збиљом говорио, даније Стеван ни најмање могао посумњати, да неће учпнитп како каже. Како су они после тај посао изравнали, нпје ми познато. Стеван иије отишао па Цетиње, него је неко време шврљао по Цариграду, и после наједаред чујем, да га је тамо један Црногорац убпо. Данило се осећао угодно у мом друштву, те смо тако кроз оних 5 —6 недеља, што је у Бечу провео, свако вече састајали се или код њега, или код мене. Ја сам га у велико поштовао еа његове добре воље према својој земљи и пароду, и ради његовог одушевљења за будућност Црне Горе.

150

Покрет