Život Dra Jovana Subotića 2

Ђуро је био сушти мрав. Није дизао главу од iio сла. Радио је много, помњиво п добро. Са Миклогаићем и поред њега успевао је Ђуро гигантскпм корацима. Пословаље крај Вука Караџића давало му је матерпјала, какав је само могао желети. Докле је Ђуро Даничић дотерао на свом путу, то је сваком познато. Он је постао фплологом европејског имена. Ја сам с њпм стајао за дела живота његова као стархгји прпјатељ с млађнм. Ја еам њега уважавао као једну од наших првпх снага, он је мене одлпковао као старог, признатог радина на пољу народног жпвота. Накратко пред његову смрт видеди смо се у Загребу у кавани. Растали смо се као увек, као стари иријатељи. Ја са своје стране држао сам, да ће се опроститп болести, коју бејаше својом невештпном на себе навукао; аје ли ои мислио, да ће пза неколико дана са онаком славом у Београд бптп однесен, у ком га је управо та болест и нашла, то не знам. А да ово буде јасније, што мало час рекох, морам казати, да ми је пре тога из даље казпвао, како се иоболео. Било је то у Београду. Београдски лечниди иису познали болест; барем се менп бдмах тако учинило, и то сам му казао. Он лх је бранио п то жестином, која ми је у очи падала. РаЗмишљајући о том учинило ми се, да он њих бранп, што бп иначе морао сам себе кривптп, што није другде лечнпчког савета потражио. А то му бејаше иајнесноснпја мисао, да је сам у том noi'penrao. Једаред мора битп крај свакојако ; он је тим пу. тем скончао. А ја морам овде рећп: то је бно поштен, смеран, научен, радпн, славан човек као ретко који ! Још сам једног младог човека иознао у кући Бука Караџића, а то је био Бранко Радпчевић. То је био млад човек, високо узрастао, са крупним цртама лида, велшшм очима. чистом кожом, п но-

154

Покрет