Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

42 —

Ако" Бог да, те сеоонокскене „Што сам данас радит' наумио, „Честите ћу вас све учинити, „Оковати у сребро и злато, „А у свилу обућ' и кадиву.“ Сви чобани једва дочекаше, Ишћераше свиње из обора, Пак шарене пушке потпрашише, На мах они за Борђем пођоше. Оде Ђорђе право своме двору, | А кад Турке с чобанима виђе, Онда Ђорђе овако говори. „Чујете ли, дванаест чобана! „Сваки јако глајте по Турчина, „Ал' немојте пушака метати, | „Докле моја најприје не пукне, | „а ћу гледат' |Узуна Мемеда, „Виђећете што ћ' одњега бити.“ То'изрече Петровићу Ђорђе, Земљи паде, пушци огањ даде, Пуче пушка, остат' пуста не ће; Ђе је гледо, Ђорђе погодио, Мртав паде Узун са кулаша. Кад то виђе дванаест чобана, На мах пуче дванаест пушака, Мртви паде онђе шест Турака, Шесторица на коњма побјеже. На мах Ђорђе викну по Тополи. Те сакупи јоште више друштва, Све по трагу Турке поћераше, До Сибнице села доћераше, И ту Турци у хан побјегоше, | Ками мајци да остати могу! Ту их Ђорђе опколи са друштвом, Па он викну у село Сибницу, Сибничани сви му долећеше; Ту се саста стотина јунака, На мах Србљи хана запалише, И тројица Турак' изгорјеше, А тројица пред њих изтрчаше, И Срби их сва три погубише. На све стране Ђорђе књиге посла

У свих градских седамн'ест нахија На кметове селске поглаваре: „Сваки свога убијте субашу; „Жене, ђецу у збјегове кријте.“ Кад то чуле српске поглавице, На мах они послушаше Ђорђа: Сви скочише на ноге лагане, Припасаше свијетло оружје, Сваки свога убише субашу, Жене, ђецу у збјег одведоше. Кад је Ђорђе Србље узбунио И с Турцима веће завадио, Онда Ђорђе прође кроз нахије, Па попали турске карауле, И обори турске тефериче, И удари на турске паланке, Све паланке он турске попали, Женско, мушко, све под мач удари, Тешко Србље с Турцима завади. Турци мисле, да је раја шала Ал' је раја градовима глава; Уста раја к'о из земље трава. У градове саћераше Турке; Трчи Ђорђе од града до града. И грађане свагђе довикује: „Чујете ли, ви Турци грађани! „На градов'ма отварајте врата, „Измеђ' себе дајте зулумћаре, „Ак' хоћете мирни да будете, „Да градове цару не кваримо: „Јер ако их ви дати не ћете, „Измеђ' себе Турке зулумћаре, „Те градове раја начинила, „Градила их по девет година, „Кадра их је за дан оборити „И са царем кавгу заметнути; „А када се с царем завадимо, „Да устане сви седам краљева, „Да нас мире, помирит' нас не ће; „Бићемо се, море, до једнога.“ Тад грађани сузе прољеваху,