Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

По том сви кнезови прваци јунаци, и сав ту сакупљени народ, ког је ту на скупу око 2.400 људи оружани било“) зада веру један другом, и над частним крстом и светим Еванђељем закуну се, да ће један другом и Кара-Борђу верни бити, и све што он заповедао и наређивао буде слушати и вршити, и да га нигди и никад издати неће; говорили су сви гласно за протом страшну заклетву ову: „Ко издао, издало га тело; пожелео поћи, али не могао! У кући му се не јављало ни старо ни младо! Од руке му се све скаменило; у тору

_ му овце не блејале; у обору краве не рикале. Да Бог да

се у сињи камен претворио, да се други на њега угледају. Не био срећан ни дуговечан, нити лице Божије цкад видео! Амин!“ — Амин! Викали су на сваком ставу. Кад уставши народ ову заклетву положи, прота Буковички ТАНАСИЈЕ прекрсти сав скупљени народ, по три-

пут частним крстом и пошкропи га освештеном китом од босиљка на све четири стране. Кара- Борђе помоливши се

Богу са старешинама, и искупљеним народом, за срећно њихово предузеће, целивају сви частни крст и свето Еван-

#) Нека овде не мисли чигалац да су тад тп оружани Срби били !.одпуно оружани, п да су опп ималп исправно оружје; од њи по већој части, пмао је човек, по једну дугу пушку на кремен, или по јелан или два пиштоља, или по јатаган (нож) за појасом, редак је који ту бпо од усташа Срба лаје од та сва три рола оружја са собом имао, осим Главашеви ајдука п други којп богатији Срба п Кнезвова; тако исто нису имали ни барута и олова за напунити пушке, него су давали један другом пио један фишек, да напуни пушку с којом да убије Турчина, па да од њега добије фишека а и добро оружје, и када су убивши Турчина таково добијали, делили су између себе. Било је на том скупу н такови људи којп су на скуп и под барјак за слободу Србије дошли оружани са секирама, косама, ашовима, и другим оштрим орудијем, и алатима. Ето са каковим је оружјем онда Раја, себи слободу, ол сплни тирана извојевала. Така је оскудица код њи у оружју била. Истину нам каже народна песма: „да је се дигла кука њ мотика“. Кај је грај Шабачки године 1867 у србске руке опет пао, мноштво у њему нашло је се пушака кремењача, све изанђали и отрцани цевара по ратовима ва време десетогодишње војне Кара-Ђорђеве, које су Турци по палу Србије 1813 год. од народа покупили, било је пушака у којпу табану није било чивија. и којп је као и цев без пафти, да из кундака непспадне, ликом и опутом за кунлак увезата; било је на истима у место каиша на ком се пушка о рамену носи „погон“, од какове врце, лике, а и саме павитине — дивље лозе. МИ осим свега овога изанђалог оружја, заостало је у Ш!абачком Граду по изласку Турака 12 Кара-Борђеви топова, који су у Београдског Града Топодивници излгвени, голине 1809, 1811 п 1812 са надписом: „Врховни Вожд Србског Народа Кара-Ђорђе Петровић. Оваково оружије требадо би у војени Музеум оставити,. ла виде потомци е' каковим су оружијем њиови стари себи слободу од вплни Турака извојевалш К.Н.Н.