Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

У рату био је неумора: раденик. А у време примирија код своје куће у Гополи, он "је сам својом руком орао и копао, жњео и косио, дрва секао, и земље крчио, винограде и воће садио, није сени мало од народног сео„ског рада устручавао и либио, и шта више често је сиромашним сељапима сам собом у свему том раду помагао, те су своје послове сређивали. И тим својим радом ишао је на то, да народу даде пример, и да га на већу радиност у земљорадњи побуди. Једном надељавајући обруч на капу код своје куће, наслонивши обруч на прси и дељајући га, искриви на прсима руску медаљу. коју му је Цар Александар дао. Он није могао провести ни једног часа без посла. Кад је после пропасти српске 1813. пребегао у Аустрију, и одпраћен у Грац у Штајерској, где је под присмотром био, он и ту није проводио безпослене дане, него је набавио једног наученог Србана из Хрватске Костајнице имено: Јована Тривића, те му је учио сина Алексу, поред кога и он за то кратко време бављења његовог у Грацу научио се читати и писати, где је се у том у Русији у Хотину још боље изучио, да је и писма писати могао. Шегова жена Госпоја Јелена и његове к ћери, такође носиле су народно женско одело, и домаће послове радиле су као и све друге сељанке; воду су на обрамици носиле, прале, лебац месиле, готовиле, шиле, преле, ткале и т. д. И што је Кара-Борђе за пример радиности био људима, то су оне женскињу биле. (Он је своју Малер, брата Маринка (ког је обесити дао) сестре, жену, и своју децу, здраво волео, но нико му се није смео усудити да му лацка и да му се удвара.

У кући његовој веђена је у јелу и пићу умереност, но свагда и за сваког отворена му је кућа била, и ако му је ко, ма и најсиромашнији дошао, угошћен је био.

Кућни намештај био му је бољи него у други сељака, без излишности. Но увек су му били пуни амбари и чардаци са раном, и подруми са пићем.

Домаће момке његове он је пазио, но сваки спрема сваком, и највећем сиромаху морао је бити пристојан, гЂега је његова жена и сви домаћи звали „Газдом/)“ — А само војска, војводе и народ Господаром.

У ретно време, није њему за општу народну корист тешко било путовати дању и ноћу, по највећој зими, врућини и свакој друг.ј непогоди, и често сносити глад, жеђ, И неспавање. У време рата и бојева, он је на све стране Срф бије, брзо као муња прелетао, с једног краја Србије на

“