Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

— 552 —

по некад букпе као рој чела. Врло је тешко с народом рачунати;

тек ако дахије дуже узраде овако како су почеле, по здраво се. може казати да народ не ће остати на миру !... Него, чује! Иди Кучук-Алији, поклопи му се смерно, поздрави Га од мене и улштај: Кад му је угодно да ме прими Имао би му говорити о врло важној ствари, која се тиче сами дахија.

Леонтије метаниса, пољуби у руку Мигрополита, који, благоспљајући га, рече:

— Дете моје! добро пази шта ћеш рећи! О цару не помињи; знаш да они на њега мрзе; него покагуј да се ми бринемо само за њих дахије.

— Не бринит= се, вели протосинђет, — ако је њима дао сотона силу, мени је Бог даровао памет. Превешћу ја њега жедна преко воде!

— Е, иди, иди! вели старац смешећи се. — И нека Бог благослови стопе твоје!

Леонтије оде. Мелентије дуго гледаше за њим ћутећи. На један мах окрете се икони и рече:

па" О, Боже му даруј живота и здравља, а он ће ваљати много |...

На својој зиванани, окренутој Дунаву, седи веллки дахија Кучук-Алија и пуши своју ниргилу. То је човех омллен, црвомањаст, богиња», сасвим ружан на очи. Пуштајући из уста густе димове, он врло марљиво (необично за Турчин.) :леда нешто у својој дишер-авлији, гди неки сељаци стовараху дрва. С ових сељака Кучук не скидаше очију своји и, као да сам себе питаше:

— дар ове рђе, овако црпе, овако мршаве, овако чуџаве и одрпане — да помере Турску Цпревипу # Зар ове сенке да скрше. Турску силуг Никад! Турске мл "јере, никад !

Баш кад се у глави његовој ·укаху ове мисли, уза степенице игађе па диванану протосивђел Леонтије. Калуђер се нпско | поклоџи, па стале, у пристојној даљини, према овоме малом човеку, а келиком људ' ком злогвору.

— Које добро, калуђеру ! упига Кучук, непрекидно гледајући у сељаке: — да ниси дознао још за кога хајина (»унтоввика) “

Јесам, те ве'икога! одговори Леонтије смешећи се и померајући ногу јелну па лругу. |

А који је2 Где је; Какав јез учеста Турчин оставивши сељаке.

— Важан је, ту је, у рукама је! Него најпре мени пешкеш, па да кажем!

— Хм! Пешкеш! А зар још о том сумњаш“ Да могу сутра би те градио Владиком. Али што ћу2 Онај твој поочим не мисли мрети...

— Е, да ти хоћеш, било би ласно за мога поочича....

— Тако не клањао, него се крстио као што се крстиш ти, начинио би те Владиком за два месеца, али...

— Не треба се бринути за друго. Мој добри поочим, а ваш верни гост, Митрополит Методије, онакав је исти хаин као и Катић Јанко, и као калуђер Рувим... ;

— Муч' болан!