Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I
ДЕНИ О ну о СУРЕ РАИ Б> # 4 4 ' ~
| пи
| А
|
И Б | | | | |
— 593 —
— Моје ми душе, јесте !
— Ма не ће бит“, човече !
— Као што гледаш мене овде пред собом.
— Како си то дознао #
— Лагано, згодно, сам ми се казао. Растужио се за оним старим бунтоеником Рувимом, а можда се и уплаш:о да га онај не буде што одао, па ми лепо каза: да ће раја диљи буну на вас дахије, и да ће је предводити Јанко Катић, твој крвни непријатељ!...
— Вај, вај, вај!!! повика Турчин, и ухвати се за браду: Али је мука ударити на њега, рече он после подужег ћут ња:
— Владика је то! За њега зпа патрикана.
— Није то никаква мука, одговори Леонтије смешећи се: пошљите ноћас два поуздана Гаваза, с гајтаном, па ћу ја урелити све како ваља. Сутра ће он бити мртав, а ја ћ, казати да је умро на пречап. Ви дахије и паша то потврдите. Њега ћемо ми лепо оплакати и саранити, а мене ћете ви послати у Стамбол, да ме патрика завладичи !... Ево ти кључа од митрополије. — Кав:з: нека уђу слободно. У целој кући не ће бити никога, осем мепе и Владике. Он спава Тврдо! а ја ћу њих ослушкивати. Кавази сви знају моју собу....
— Чујеш калуђеру! Ти си неки велик шејтап: Штета што ниси мусломан... Е, да могу градио бих те патриком...
— да сад је доста да будем само Владика, а за даље ала ћерим (Бог је милостив !). |
После тих речи, Леонтије се поклони и пође; али се брзо трже и рече:
— У мало не заборавих рашта сам дошоо! Митрополит пита кад вам је најугодније да дође;
— нека дође... нека, дође... сутра пред подне, рече КучукАлија нешто расејано.
— Ха, ха, ха! Зацену се ђавојским смехом Леонтије врло згодно време! А он ће тада лежећи дочекивати госле у своме двору !...
— Иншалах ! рече Турчин, и поглади своју браду.
· Калуђер се ниско поклони пи ишчезе.'
Кучук-Алија се одма крене лагано Мехмел-Аги Фочићђу, где заста Мула-Јусуфа и Аганлију. Ту се њи чегворица разговорише и углавише: да се погуби и Београдски Митрополит Методије. Али да се свет не би узбунио, ту ће пресуду извршити Кучук-Алија кад зна и како зна.
Испод велике београдске цркве слар. је митрополија. У њој је мртва гишина. М,трополит Мет дије, у некој великој бризи, мало што и говори; прогосинђел Леонтије, управник двора, разаслоо све слуге по пословима тако да су у џелој тој великој кућерини остали само он и Митрополит. Старац не хте вечерати. Само поједе две кришчице од једне поморанџе. Иза тога дуго ходаше, бројепи своје бројанице. Најпосле се спусти у постељу молећи се Богу. Њега подвори, намести, и покри посинак његов. Кад старац већ гажмури, марљиви посппак преслужп капдилце,