Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I
— 554 —
духпу у свећу, па се на прстима удаљи у своју собу, која је напоредо са собом Митрополитовом, али у коју се улази из ходника.
Ноћ велра, тиха: улице београдске тесне, мрачпе, глуве, мртве — нигде живе душе, нигде пламичка; Митр.:полија, без слугу, мртва као пуст. њ:. Нигзе гласка, нигде пушња ни ромора. Само над постељом протосинђеловом шетатлица од сахата редовно чини: тик, ТК! тик, лак! тик, так! У прсима „Јеонтајевим сукти неки паклени огањ; на очи му сан не стази, и он, одевен, леже у постељу, пе да заспи, него да притаји своје бурно дихање, тв ла нешто важно прислуша !...
И
У глуво доба, на један мах, у Митрополитовој соби о"ретоше се два оружана човека, два дахијска каваза. Један савлађиваше старца Митрополита у постељи, а други му наметну гајтан па врат и затеже. У то упаде у собу протосинђел Леонтије. Старац, кећ савладан, једва изговори:
— Проста вам моја крв; сажалите се на његову младост !,.. Боже !...
Кавази затегоше гајтан: Методије избуљи очи.... и издахну...
овтије радостан повика:
— Алах ћерим! Све је како ваља !...
Још на јутрењу чу се у цркви и рашчу по Београду, да је Митрополит Методије умро напречац. Хришћани су га сви жалила, а Леонтије се чисто предвостручио, да мислиш умреће ол велике туге.
Покојника обукоше у взладичанско црквено одело, мествуше му на главу митру, посадише у столицу, тако селећи опеваше, па тако спустише и у гробницу у пркви. Тако пишу канони за владике. Леонтије, ожалошћени посинак његов, заповеди, да се чело главе покојникове обеси једно кандило, и то кандило да се, на његов рачун, прислужује дан и ноћ, док је год он буде у Београду.
Толико посинак жали поочима свога!...
После пеколико дана, Леонтије се крене пут Цариграла. Он носаше од Београлског Паше писмо, у ком се јивља да је Митрополит Методије умро на пречац, да је Београлска Митроп лија остала удова. и да баш сада, у ово мутно време, треба час пре поставити архијереја у Београду. А за Мигрополита, вели Паша“ у ском писму (наравно по жељи Даија), нико није бољи ни уголднији од самога Леонтиј., који писмо носи!
Није прошло много, а сводови смерве Београдске цркве одјекнуше. — Високопреосвештењејшему Леонтију, православному архиепископу Београдскому и все Србије Митрополиту — Многа љега!.:.
Олтар п обе певнице слошки одповдравише:
— Исполаети деспота!... ђ