Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

— 554 —

духпу у свећу, па се на прстима удаљи у своју собу, која је напоредо са собом Митрополитовом, али у коју се улази из ходника.

Ноћ велра, тиха: улице београдске тесне, мрачпе, глуве, мртве — нигде живе душе, нигде пламичка; Митр.:полија, без слугу, мртва као пуст. њ:. Нигзе гласка, нигде пушња ни ромора. Само над постељом протосинђеловом шетатлица од сахата редовно чини: тик, ТК! тик, лак! тик, так! У прсима „Јеонтајевим сукти неки паклени огањ; на очи му сан не стази, и он, одевен, леже у постељу, пе да заспи, него да притаји своје бурно дихање, тв ла нешто важно прислуша !...

И

У глуво доба, на један мах, у Митрополитовој соби о"ретоше се два оружана човека, два дахијска каваза. Један савлађиваше старца Митрополита у постељи, а други му наметну гајтан па врат и затеже. У то упаде у собу протосинђел Леонтије. Старац, кећ савладан, једва изговори:

— Проста вам моја крв; сажалите се на његову младост !,.. Боже !...

Кавази затегоше гајтан: Методије избуљи очи.... и издахну...

овтије радостан повика:

— Алах ћерим! Све је како ваља !...

Још на јутрењу чу се у цркви и рашчу по Београду, да је Митрополит Методије умро напречац. Хришћани су га сви жалила, а Леонтије се чисто предвостручио, да мислиш умреће ол велике туге.

Покојника обукоше у взладичанско црквено одело, мествуше му на главу митру, посадише у столицу, тако селећи опеваше, па тако спустише и у гробницу у пркви. Тако пишу канони за владике. Леонтије, ожалошћени посинак његов, заповеди, да се чело главе покојникове обеси једно кандило, и то кандило да се, на његов рачун, прислужује дан и ноћ, док је год он буде у Београду.

Толико посинак жали поочима свога!...

После пеколико дана, Леонтије се крене пут Цариграла. Он носаше од Београлског Паше писмо, у ком се јивља да је Митрополит Методије умро на пречац, да је Београлска Митроп лија остала удова. и да баш сада, у ово мутно време, треба час пре поставити архијереја у Београду. А за Мигрополита, вели Паша“ у ском писму (наравно по жељи Даија), нико није бољи ни уголднији од самога Леонтиј., који писмо носи!

Није прошло много, а сводови смерве Београдске цркве одјекнуше. — Високопреосвештењејшему Леонтију, православному архиепископу Београдскому и все Србије Митрополиту — Многа љега!.:.

Олтар п обе певнице слошки одповдравише:

— Исполаети деспота!... ђ