Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

— 560 —

који позове Дибића натраг из Србије, где по том у заточење у Сибирију отпраћен буде.

На крају године 1811 и Каменски умре у Влашкој, а на његово место постављен буде за главног заповедника руске војске кнез Кутузов, под чијом командом заостао је и омпљени Србима храбри полковник гроф Орург, који је на Дунаку са Србима у Неготини у саобраћају био и помоћ им, ако и с малом војском, указивао. А Кутузов удари на Турке, п код Рушчука тако их разбије, да Порта принуђена буде молити ва примирје, где ступе и у преговоре, и стану радити о коначном миру.

Тад српска влада око половине Декемвра изашље у Русију своје посланике Цару Александру |, да га моле да Руси учине и за Србију полезан мир. Које им Цар обећа и увери их, да он пре неће с Турском мир закључити, докле год Порта не призна независност Србије. И том приликом Цар Александер !. и увери Србе о својој наклопости и испунењу своји речи, по истом посланицима, кад су се 1512 године враћали за Србију, пошље КараЂорђу орден Св. Ане 1. степена, пи члановима Совета, П. степена.

Но и том приликом порушењак Грк Недоба писојеу Петроград Родсфиникину и другима некима, који су једну демонску веру исповедали, п пањкао и лагао противу Орба, кко је у Србији раздор и како главни људи нису пријатељи Руса. Српски посланици, који су одаслани били у Русију, ималп су налог од српског правителства и Кара Ђорђа да моле Цара, да позове из Београда натраг злосрећног Грка Недосу, а да на његово место пошље им каковог правог Руса, којп ће се са Србима слагати и срдачно заступати србске иптересе. Но србски посланици не смедоше за то Цара молити, почем им Родофиникин непријатељ Срба заповеди да противу Недобе ништа зло пару не говоре. Па у пркос Срба. Родофиникин по одласку српски посланика из Петрограда изради код Цара Александра, те он и највећем непријатељу Срба Митрополиту Леонтију преко Недобе пошље орден Св. Анне |. степена, као и самом Вожду што га је подарио.

Године 1812 у Мају месецу, кад су се вралили српски посланици из Петрограда у Србију идопели Кара-Ђорђу и Советницима ордене, изјавили им Царско обећање, били су с тим сви Српи радостни. Но та радост ускоро окрене им се на жалоет, почем дознаду да је Главнокомандујући у Влашкој Кнез Кутузов закључио са Турском п за Србију мир, као што је у овој књиги на стр. 271. у 8 точки галожен; који нимало није задовољаво Србе, нити био сходан обећању Цара Александра |. и да сву руску војску Кугузов за у Пољску креће противу Наполеона |., који је готово са целе Европе војском од 800.000 људи пошо противу Русије да је разори. То Србе у велику тугу и забуну баци, а тим више кад и Адмирал Чичагов са нешто мало заоставше руске војске.из Влашке оде. И тим Срби сами себи остављени буду.

Овако закључење мира Руса са Отоманском Портом, приписује се у свему несрећним Грцима Недоби п демону Митрополиту Леонтију, јербо они, гди су год могли код Руса и руски власти црним бојама цртали су Србе и српску владу. Да Орби нису искрени спрема Русама, да су дволични, да су варвари и да