Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

— 594 —

оближни аи из даљних села, који су једнако долазили и кућу његову опколивши викали су на зулуме и неправде, које им се чине, и на велике дације, којима су оптерећени и које сносити не могу и т. д. |

Малош чим дозна за ту народну побуну, одма пошљеу Азању свога брата Јована, са момцима и с нешто војске из Лепенице и Јасенице Крагујевачке, а другом свом брату Јефрему и другим где којим кнезовима пише, да подигну што војске п да иду к нахији смедеревској. Јован, без икакве противности побуњеника, дође са Милошевим момцима и војском у Азању. Како он дође, сва његова војска из Лепенице и Јасенице престане уз побуњени народ смедеревске нахије, па заједно с њима стане тражити да ве укину зулуми и неправде, које им се чине, и да су се они противу тога, а не противу кнеза Милоша побунили. И побуњеници смедерезске нахије ставу тражити да се кнез смедеревске нахије, Џетар Вулићевић збаци, а на његово место постави за кнеза Милоје Ђак. На то им Јован каже: „Да неколико кметова дође с Ђаком у Крагујевац, те ће им се Ђак потврдити за кнеза и укину ће им се сви зулуми, на које се праведно туже, само да не чине буне, већ нека иду сваки својој кући“, Побуњени народ учини се као да ће послушати његове савете: И Јован измакне се и оде његовој кући у Пожаревац, где му је била фамилија.

Одма за тим приспе међу побуњенике и Милоје Ђак, који је негде на Дунаву био пи прибављао џебану. Па се одатле са народом крене у Асан-Пашиву-Паланку и ту се утврди. Па одатле пошље свога брата с нешто војске преко Мораве у Пожаревац, те поара Јованову кућу, почем Јован једва побегне у Порефа и жена његова Круна једва на добром коњу утече, те је не ухвате; и онда побуни сву пожаревачку нахију. А за тим ђак крене се из Паланке у нахију Крагујевачку, те и њу побуни, и успут удари на лепеничког кнеза Ђорђа Џарезана и јасеничког Милутина Гарашанина, те им куће попали и опљени, и дође у Тополу, па ту стане прикупљати војску да иде управо на Крагујевац протаву Милоша.

Кад кнез Милош дозна за то, пошље им архимандрита Мелентија Павловића, не би ли их овај склонио да се разиђу својим кућама, а он да ће све њихове праведне жеље испунити. Но Ђак имајући уза се 5,000 побуњеника, не пристане на ту понуду, него стане се спремати на Крагујевац.

Тад Милош умоли и постави за главног управитеља противу бунтовника, гружанског кнеза Тому Вучића Џеришића и обдари га скупоценом сабљом, да иде и да буну утиша. Вучић накупи око сеје непуно 2.000 људи и оде у Тополу пред Ђака, и ноћу на Опленцу ушанчи се. Но те исте ноћи стигне и Јокса Милосављевић са народом среза млавског, коме бунтовници пошљу молбу да их помири са Милошем, и Јокса хтедне то учинити. Но Вучић не хтедне ништа ни да чује за услове измирења, него сутра дан рано удари на њи, но они га с ватром дочекају и како им се Ђак рани у ногу, они побегну заједно са Ђаком. Но како Вучићу и Јеврем брат Милошез са војском у исто време стигне, пођу за бунтовницима и где су год кога побуњеника стизали, ту су их немилостиво уби-