Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa II

+= 26 =

у друштву преморају га те као здравицу попије чашу вина, који се од тог одма разболе; други пут 1847 год. код Книћанина на ручку опет при здравици преморан буде те попије чашу вина од ког се разболе, и стане се лечити ладним купањем и пијењем воде, не хтене звати упомоћ лекара, него после шест дана боловања свог умре.

Сима ако је п танког стања био, био је гостољубив и издашан, радо је се дружио са младим људма, сељацима официрима и капларима, и с њима се љубио. У Оволико ја познаво сам Симу јошт кад је Историју Србије 1884 год. у Бранковини код куће мога оца Николе и стрица Проте, више 3—% месеца бавио се и такову пиво; а и доцније у Београду кад је секретаром у Министерству просвете био. А имало би се још много о њему писати у колико сам га ја познаво. Но то ми није сада могуће; и слажем бе са описом Симиног живота, а и казивањама његове супруге Марије, од Ј. Јаше Игњатовића у његовој првој књиги изложеним.

Овај врли Орбин и славни стихотровац Сима, који је у Србији од 1808 године радио за Србство мачем и пером, у 56. години свога живота, као секретар министерства просвете 30. Декемвра 1847 год. у Београду умроје, и сарањен код Маркове цркве у Палилули.

После Симе заостао је једини синчић његов од 6—7. година мали Драгиша, и ожалостћена његова добра супруга Марија, која је аманет Спмин у свему извршила. Сина Драгишу у духу Опмом препорученом на све што је поштено, п племенито воспитала; који је данас у Србији при Министерству грађевина Инжинир. Госпоја Маца била је жена адраво интелигентна, честита, патријотна и научна. Па како је имала и правничког знања, која је законе Србске упрсти знала, она је по аманету Симином као и за живота његовог што је, сиротињи у парницама, давала савета, а и лично ји код судова без платно заступала, и свагда је готово парницу добивала.

Осим тога имајући малу пензију од које није могла живити, она је од после смрти Симине била једнако учитељка женске девојачке школе у Београду до своје смрти.

Госпоја Марија Милутиновићка умрла је у Београду 17. Марта 1875 год. у 10. сати пре подне п сарањена је код њеног драгог Симе да вечни санак борави. Бог да им душу прости, лака им земља била; а вечноће им се име спомињати! —