Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa II

-<-— 10 —=

Калуђер се ниско поклони и изчезе.

Кучик-Алија се одмах крене лагано Мехмед-Ати Фочићу, где заста Мула-Јусуфа п Аганлију. Ту се њи четворица разговорише и углавише: да се погуби и Београдски Митрополит Методије. Али да се свет не би узбунио, ту ће пресуду извршити Кучук-Алија кад зна, и како зна.

Испод велике београдске пркве стара је митрополија. У њој је мртва тишина. Митрополит Методије, у некој великој бризи, мало што и говори; протосинђел Леонтије, управник двора, раваслао све слуге по пословима тако да су у целој тој великој кућерини остали само они Митрополит. Старац не хте вечерати., Само поједе две кришчице од једне поморанџе. Иза тога дуго ходаше, бројећи своје бројанице. Најпосле се спусти у постељу молећи се Богу. Њега подвори, мамести, “ покри посинак његов. Кад старац већ зажмури, марљиви посинак прислужи кандилце, духну у свеђу, па се на претима удаљи у своју собу, која је напоредо са собом Митрополитовом, али у коју се улави из ходника.

Ноћ ведра, тиха; улице београдске тесне, мрачне, глуве, мртве нигде живе душе, нигде пламичка; Митрополија, без слугу, мртва као пустиња. Нигде гласка, нигде шушња ни ромора. (Само над постељом протосинђеловом шеталица од сахата редовно чини: тик, так! тик, так! тик, так! У прсима Леонтијевим букти неки паклени отањ; на очи му сан не слави, и он, одевен, леже на постељу, не да заспи, него да притаји своје бурно дихање, те да нешто важно прислуша!...

У глуво доба, на један мах, у Митрополитовој соби обдедоше се два оружана човека, два дајиска каваза. Један савлађиваше старца Митрополита у постељи, а други му наметну гајтан на врат и затеже. У то упаде у собу протосинђел Леонтије. Старац, већ савладан, једва изговори:

— Проста вам моја крв; сажалите се на његову младост!... Боже!...

Кавази затегоше гајтан; Методије избуљи очи... и издахну... Леонтије радостан повика:

— Алах ћерим! Све је како ваља!...