Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa II

5 У ~

4

+= 15 -=

Кад је Сима започео учити тог Рада потоњег Владику Петра, стане се ученик са Симом препирати хвалећи Црногорце да су најбољи јунаци над свима јунацима; а Сима доказујући да су и Србијанци равни Црногорцима, одакле се изроди: Двобој ученика са учитељем. Кога овде у целости стављамо као истинити догађај.

„Ученик Црногорац, младић од 16 година, почне у шали фалити своје Црногорце, да су јунаци, какви је нејма надалеко у свјетуа у осталоме СОрбству нигде ни наличније на њи. Учитељ призна му Црногорско јуначство, но придаде му и то: да је он млад и никуд још неходијо по свјету, те да види и да се увјери да имаде још и сами Србаља друкуда, који јуначетвом нјесу нимало грђи од Црногораца, и да се обазре само на сусједну Србију и њене синове. Ученик рече на то, грохотом се пасијејавши: „А да чоче, Божја ти вјера, знам ја ту веселу Србадију, но куд су јој ти јунаци синови били, док јој није Бог да Кара-Ђорђаг Та ви сви тамо фастате (хвалите се) једнога њега јунашством; а кад ви Бог њега узе између вас, а ви сви суноврат у Турски јарам опет! Но кршна и сиромашна Црногора нехаје ни за Немање ни за Мурате, па ни за Бунапарте; они сви бише па и премивуше, и мач свој о Црногорце ђекоји њих општаше, па несташе, а Црнагора остаде довјека и страшнога суда, у својој вољи и слободи: а то ти је у слави.“

Тако су се оба по задуго препирала, да већ из шале у озбиљност прјеђу, пак ученику свом рече учитељ: „Ја сам овди у Црнојгори једин из Србије Србин, и може бит сам и најгори од свије дома 0ставшије земљака мојије; но и тако ја исти смјем изаћи на мејдан твому најбољему Црногорцу, ма и погинути знао ја од њега ема; нећу му се ни уклонити толи га се препасти. Ово тко неверује, опитати може, кад тођ му је драго; ја вазда готов служити га каким хоће оружјем; ма он био Рамо Лазарев, који је како ми ти казујеш двадесет и четири мејдана од Турака добио; или Вуко Кузманов, који је већ Никшића полу изејекао и поробио, оли Машан Савов, којему равнога на Његуше нејма.“ То изрекавши изиђе на двор и отиђе у прошетњу; а остаде му сам ученик у соби гуђајући нешто.

Не прође много, ал то ученик зове Учитеља у Собу, и овај му он час дође, упштавши га, шта хоће; Овда ученик, сједивши на столици при асталу, дигне се мучки на ноге и закључа врата, пак се Е