Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa II

<= 16 =

Учитељу окрене и рече: „Ја нејмам времена ићи тражити и звати теби најбољега Црногорца на мејдан, но ево ти мене; сад обери — показујући руком два на асталу лежећа Сребрњака Арнаутовца, — пиштоља — од ова оба пиштоља један, који ти је драго, а ја ћу други, пак евовђе овчас, дим у дим по Црногорски да скрешемо, па ком што Бог да и јуначка срећа; да познаш ти што је и дијете Црногорско.“

Стао Сима Учитељ на сред собе п гледа-та и слуша, пак ну рече: „А да јел ти то збиљска воља твојаг“ „Видиш то и сам, да је ово ва шалу много и крупно, е ма нје друга ни теб ни мени, Божа Вјера!“ —

Онда Учитељ стајав на сред собе, разкрије прен, те ји голе у каже, и рече: „Ево ти нишан моје преп, креши у њи сваким и онима редом са чивије пиштољима, док ме необориш, нити ми је жао ни јао, нити ће ми око тренути; ал ја нејман руке, коју би дигао на Његуша, и на Кара-Ђорђа —! Него удрп не дангуби!“

Овда се љутне ученик и рече: „Остав ти спрдњу, но узимај пиштољ, који хоћеш, јер ћу ја сад и сам, пак то ти теби.“ На то Учитељ: „Ја што рекох, рекох, нје друга; но ево ме у дри.“ Сад ученик без све шале и окрајања сподбије пиштољ један и запне га говорећи: „А да мнишли не хоћуг“ па и скреше га у сред прса Учитељу свом; но зрно до Учитеља не могне допрјети, него пред своју цјев на земљу шупне с' артије сукијом заједно. На то рече Учитељ: „дар си у хитњи пунио, те прах мимо цјев просуо, но узми онај други, па осим тога ено ји о чивијама доста и бољије, које су људи, Дрногорци, напуњали, а не така дјеца невјешта.“ Јарне се на то ученик и збиља му скреше и други у прси; али му и тај онако исто пукне, и зрно пред обојицу испљуне, како и први. „Та зар се тако пуни пушка“ — рекне Учитељ — „којом се мејдан односиг Но дај амо да је ја напуним, пак онда удри на вјерној“ И појми руком за пушку да је напуни; ема овда збаци ученик своју чувиду (налич ларфу) опорства и јарости, пак загрљи Учитеља и пољубивши се с њиме рече му: „ја сам те само искушаво, би ли озбиљом ти пошао и стао на мејдану, и Божја Вјера виђу ево, ђе ни једна зла срећа не може ти ништа, кад се узјогуниш, ема то и јест јуначство, барем унас у Црнојгорн, небојат се ни смрти ни оружја; те и ти пошто си такви, Божја вјера си, што и рођени Црногорац.“ И текар сада приповједи Учитељу свом како је оба пиштоља спремио, извртивши из њи набој