Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

82 - ОДЕЉАК ДРУГИ

поређао у категорије, те му правила имају много изузетака, па и ти изузеци нису сви исцрпени. То је слаба страна Писменице, Али то је слаба страна савремене граматике уопште. Мразовић ништа није бољи од Вука (понегде стоји и ниже од њега), а Вук је ишао за њим прево= дећи оно што се може применити и на српски језик, и правећи сам нова правила која важе само за српске речи и облике. Разуме се да се то готово све данас друкчије каже, и зато о томе нећемо говорити, али ипак ваља истаћи понешто, што је он први рекао, а што се и данас налази у српским граматикама. — Коњ у 3, и 6. п. мн. гласи Еоњма. Турчин у 3. п. ми. гласи и ГурКом. Рука и нола гласе у 2. п. ми, и рубу, ноу. „Дрво кад значи одсечено за ватру има у мн, дрва, а кад значи живо, онда дрвеша. (О употреби броја два у 2. и 6. пад. речено је већ горе. Приближно тачно одређена је употреба и збирних бројева двоје, обоје, шароје, чешворо итд, Тачно је одредио значење пређашњег несвр= шеног и свршеног времена. Разликује време садашње »обштеобично« код трајних глагола од »приповтедателног« код тренутних. И тако још понешто.

Друга глава Писменице говори о »нескланајемим деловима говорена, « кратко као код Марзовића и израђено по њему,

Ето тако је изгледала ова прва Српска Граматика, Оцењујући је, не сме се губити из вида да је ово први покушај да се српски језик стави у граматичка правила, и то од човека који није имао никакве научне спреме за тај посао. (Оним делом, где се износе српски облици, она је добра, врло добра, а оним, где се износе правила граматичка, она представља ако не савремено граматичко знање уопште, а оно савремено граматичко знање код Срба. (Она у ово доба није могла бити боље написана ни од кога. Од савремених (Срба била су још двојица, који би судећи по њиховим радовима — могли написати српску граматику: (Сава Мркаљ и Лука Милованов. Али како је Лука ову Писменицу читао у рукопису, и Вук се пишући је с њим договарао, то тешко да би је и он, што се правила тиче, боље написао, а што се тиче облика, то јамачно не би, (Од странаца пак, због недовољног знања српског језика, не би нико могао написати ни оваку. И Вук је био сувише скроман када је четрдесетих година рекао зању Срезњевском да је она »бедни покушај« и да се он од ње сад мора стидети «Срезњ. 354), а Добровски је био непра= ведан кад је за њу рекао да је »сувише празна и плитка«, док му

Мразовић »тесће Бгау« за почетнике. Можда је то рекао што није довољно знао српски, јер му замера што је за образац узео орем који има орал 4», орашиа Писма 230, 241.). Копитар је у својој оцени био много праведнији.

П.

Тобожње побуде да је напише.

је

Али је најважније од свега мотив који га је, како он вели, навео да напише Писменицу. (Он је потпуно свестан хаоса који је владао

у српском књижевном језику, и хтео је да помогне онима који су хтели писати народним говором.