Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

ГЛАВА СЕДМА 83

Позив на претплату почиње овим речима;

»Већ су се и Серблљи од неколико година пренули из таме невфжества, и почели су дблати на поло кнљижества свога,... Но будући да е почетак свакога дбла тежак и пун различних препона; зато и код нас у овоме дћлу нашле су се неке препоне, од коих наИвећа ест ова: Што Списа= тељљи (Сербски, од почетка до данас, нису согласни у сзику, коим пишу. (дни су почели писати чисто Славенски; други, видећи да они Серблљи, за косе се кнвиге пишу, (Славенски език не разумфвало, почели су писати просто (Сербски, као што народ говори; трећима учинило се весма ружно и необично на простоме (Сербском езику кнљиге писати; зато су они почели писати неким новим (измедљу (Сербскога и (Славенскогау езиком. — Ова сва три реда Списателл и сад се у народу нашем налазе; первих, кон (Славенски пишу, и кои захтевао да се тако пише, весма 6 мало; а други и трећи већ су се готово помбшали, и ради би, да пишу своим матернљим езиком, као и остали народи ЕвропеИски; но недостатак написани пра= вила (Сербскога сзика, желљи нбиовом препатствуе, трудност им пред очи ставла, и неслогу меду нвима чини.« Искусивши и сам »ову немилу теготу, кол 6 свакоме Списатело (Сербском познана зажелио« је »поне наИманћ облакшанђћ у томе учинити, или му тек почетак поставити,« те је написао ову Писменицу.

Ни овде као ни у Песнарици, и из истих узрока, нигде се не помиње Копитар, нити се вели да га је он на писање Писменице покренуо. У предговору каже, како се потрудио написати је по малим силама свога знања »из ревности к Сербскоме кнвижеству и из лљубови к матернвем Тезику.« Уверен је да у српском народу има доста људу, који би за ово дело били способнији од њега, »но, по несрећи (Сербскога рода, та= кови слабо маре за ово дело: свакога правог Серблљина душу и сердце мора отчајателна туга обузети, и срамота главу к церно! землђи оборити, кад се опомене, да су до сад четири мудра и научена Сербљљина тудви језика Писменице писали и (Серблљима незнађућим свога матернњег Тезика пут к тудвим Језицима отворали.«! Знао је и пре почетка овог дела како теготу његову, тако и недостатак својих сила, а то је пишући још више осетио пи искусио; »но ништа манђе, мене те истинита ревност к роду моме обо= дрила, и принудила ме да зажмурим и да Један пут тумарим главом кроз ово тернђе, макар на ону страну сав подеран и крвав изишао; само нека се зна стаза којом би се други могао лагше усудити да подње.« Моли читаоце да му опросте како дрскост његову према важности овога дела, тако и слабост његова »разсудвенва и од туда проистекавше погрјешке и недостатке... (Ова Те моја Писменица само Тедан перви олит, у којему сам се та потрудио, по силама знана мога, само нека правила о скланванђу имена и мјестоименија поспрезанђу глагола у Тедно саставити,« Труд ће његов бити довољно награђен и сва његова жеља испуњена, ако с овим својим почетком макар и најмању ползу књижеству српском принесе; »и ако с недостатцима и с попешкама побудим каквога способнијег од

1 Јамачно је мислио на Немачку Граматику Ст. Вујановског (Беч 1772), Талијанску Випентија Лустине (Беч 1794), Маџарску ОБорђа Петровића (Беч 17957 и Француску Ј. Вујића (Будим 1805).