Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

[02] сл

ГЛАВА СЕДМА

Вук је пишући Писменицу знао на какав ће отпор наићи његова ортографија, зато у предговору и вели: »Перва и натећа критика, кота ће срести ову моју Писменицу, бит“ ће сверху начина правописанња: и Та сам истина о овоме сумнвао и размислђавао, но натлосле ми се учинило да Те овако наТлагше дотерати Сербско правописанње под оно заглавље: пиши као што говориш;а чита! као што [е написано. Да [е оно правописанњђе набољље и наглагше, које може под речено заглављље доћи, то ће сваки признати; а водили ова мо! правописанња начин управо к томе заглављу, то нека суде разумни ревнителљи (Сербскога кнђижества. (Само Та молим свакога: нека ни Тедан не осудљуте, из воображенђа, или по чувенљу, прие док све не прочита, и док о свему безпристрастно не просуди; пак ако се и онда коме невиди по волђи, а он нека ми опрости, Тербо та свима не би могао учинити по волљи макар како да сам писао.«

Али у томе питању није помагао разлог и беспристрастан суд већ тра= диција и предрасуда, и зато су сви били против Вука.

Онај »највећи« који му ни намеру није одобравао, био је несумњиво митрополит (Стратимировић, човек који је у тадашњем српском друштву ведрио и облачио.

(Стратимировић је неоспорно био један од ређих представника српске цркве у Аустрији, и штета је што досад још немамо потпуно израђене студије о њему и његову раду на црквеном, школском и уопште кул= турном пољу. Али је и он имао људских слабости и недостатака које су уопште толико фаталније, што је човек на вишем положају, а Страти= мировић је био у сваком погледу први и најистакнутији човек у оно= страном Српству. Међу те мане долази и необично деспотски карактер његов, и књижевничка и научничка сујета. (Он је цело српско друштво држао — што Руси кажу — у јежевим рукавицама; а научничке претен= зије његове биле су много веће, него што би на то права имао. Ништа се није смело радити што он не би одобрио; нико није смео ни мислити друкчије од њега. (Само шапатом у четири ока, а у писмима само у алузијама, говорили су интимни пријатељи с незадовољством о њему ио његовим поступцима. У јавности нико није смео ни писнути; а ако је ко покушао, зло је прошао.

Када је Мркаљ издао своју књижицу о реформи правописа «Сало дебелога јера), навукао је на себе мржњу (Стратимировићеву, и кад се после својом несрећом покалуђерио, гоњење (Стратимировићево пратило га је целог његова живота «Јавор 1877. бр. 29—32.7. Ништа му није помогло што се доцније покајао, и новим чланком доказивао потребу љ у српској писмености,“ Чим је Азбукопротрес изишао «септембра 1810), Пештанска цензура добила је оштру наредбу да се таки списи нипошто више не смеју штам= пати. Зато Лукин Општ, који је још 10. августа 18510. године био у цензури одобрен за штампу, није цензура с пролећа 181. допустила да се штампа. У предговору Одишу Лука вели како му је тада цензор рекао, »да се ова књига сад штампати не може, из узрока (јели праведан нека други суде; што је у њој правописања начин, какогођ и у Азбукопро=

: Палинодиа, либо обрана дебелога љ, — Прештампано у Гр. Сп. [, 98.