Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

ГЛАВА СЕДМА | 87

обећава му да ће обе књиге скоро приказати. Препоручује му да скупља песме и грађу за Писменицу за 2% з"ће и т. д. издање »она треба да их доживи 20 и да се и после наше смрти Вукова Писменица зове,« Фисмо од 9. Ш. 1815. — Преп. !., 143—4). Вук је осећао своју слабост за писање граматике зато му и одговара, да је неке мале примедбе бележио, и да су му неки научени Срби говорили да се опет на њу врати, »но то ћу а тежко предузети, већ ако ту код вас у В!енни; ербо да вас ше било ни ту Писменицу Сни ПЊенарицу:у никад не бе свбт од мене видо« ФПреп, |, 144—45). Али за ортографију (која још управо и није његова већ Мркаљева; био је врло загрејан. Јављајући Копитару како га је Мушицки назвао јеретиком, додаје: »Но а кажем вама и свакоме; да е перва Писменица (Сербскога езика баш онака морала бнти; нека се зна какову 66: ореографно морао имати (Сербски езнк; а лоди ако воле неправилно и замршено, него правилно и асно; на част им. А лоди ће разумним и у томе дблу вбштн и после нас о томе судити; и наћи ће, да: како год што е Сербскти езмк различан од (Славенскога, тако и ореографја нбгова мора бмти различна, Но ми ћемо се отоме устмено разговарати, ако Бог да те се састанемо« «Преп. |, 14.

Па ипак Вук је учинио концесије у правопису. Он истина није ништа штампао, али у писмима Копитару (као што се из горњих навода види») он је вратио пи ћб, ид, и кб), и Бри И, " е, само нема љ. То је Копитар опазио, и већ се поплашио да Вук не удари натраг, па му пише да је

Граматику већ рецензирао за У. АПо. [. 201, иако можда још није био готов.! »ја сам вам дао за право више него што ви готово заслу= жујете, јер сте се сад, као што видим, дали заплашити од рђавих језичких и ортографичких логичара, и пете точкове све опет натоварили против бољег убеђења. [о ми зовемо хулом на светога духа. А заиста и јесте хула на дух људски! Га останите на аравом путу, на коме сте досад били, иначе нећете бити спасени; јер само онај, који до краја издржи, биће спасен, вели св. Писмо (које ви једном такође морате на српски превести уз добру награду за Енглеско Библиско Друштво)« реп. 1 490». — Вук се брани (али сад већ својим правописому: »Мене ни је нитко уплашио, или увјерио да онако невалђа; Та оне, који лупају као путо о лотру, инеслушам а разумнога и слободно мислећега сваког могу увле= рити, да баш онако мора бити; али се лљудма жао удалити од Типика! Неки то чувају за свој добитак; неки се плаше како год деца мала кад почну полазити; а неки опет лупају по речма других, Но они“ сви нека говоре што им драго; а ја кад додљем ту к вама, онда ћемо печатати онако, као што !е нашравилније по здравоме разуму и по својству језика: ја мислим да (ерби неморају довека погрешке других народа примати (као Типик што су од Русса и од Грка примили»; него да им је слободно једанпут и штогод добро начинити, макар да су други народи у томе погрешили. А овоме је мелу сад време, јербо се сад починње; и ми 1ошт ни Једне кнвиге на правоме и чистоме Сербском језику немамо.“ — — А та овде гдје се сад находим морам и дебело јер

+ 21,0 марта писао му је да је још није сву прочитао; ово писмо је од !!. априла (50 марта); а рецензија је изишла тек д јуна (бо маја).

2 Слично овоме писао је децембра 1819 Мушицком: УА сад је баш за вас вријеме, да изиђете на позориште (Српскога књижества; да ову епоху утврдимо, и темељ књи= жеству да поставимо; већ је вријеме; а видите да нема никога, него све којекакви ђаци и

ципори.« — Преп, П, 243.