Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

94: ОДЕЉАК ДРУГИ

наИболње, и наиправис, као што он у своме разсужденђу налази, да е добро и право« (С. Н. П,1“ стр, Х). — (И ово се може односити колико на ортографију толико и на језик.;

Наштампавши таким језиком народне песме, он је видео да се језик у њима разликује од тадашњег језика у књижевности, поглавито у изго= вору гласа, и као правдајући се што је тако писао вели у поговору СПримечанје«у; »! знам да у (Славенским кнвигама стои: љљепо, бело, снбег, реч, свет; а ССерблљи по Срему, по Бачком, по Банату, и по Сер= бии око (Саве и око И уназа говоре: лепо, бело, снег, свет; али ССерблњи по Хорватскои, по Далмацим, по Босни, по Херцеговини, по Цернои Гори и по Сербии до Валљева и до Карановца сви говоре: лиепо, биело, свиет, риеч, лиек, риска и пр. Кое г сад од овога трога наилвепше и наИболље то би тежко било решити; србо би то сваки доказивао да е оно, косе он из детинства навикао; а само усеби може бити да е све трое еднако. А а сам овде овако писао из два узрока: (дно што сам овако из уста мое маџке чуо и из детинства навикао, пак ми и сад лљепше, него и

едно друго, у ушима звечи; а друго, што се овако говори онде гди сам а ове песне слушао« «С. Н. П. |“ стр. Хр.

Тако Вук у самом почетку (25 јануара 1814 године, јер је под тим датумом датиран предговор) већ почиње назирати српске диалекте,о ко= јима већ одређено говори у Писменици. Ниједан народ, вели ту, не го= вори свуда једнако, већ се у сваком крају налазе где мање где веће разлике

у говору, па тако је и код Срба. По тим разликама српски се језик може поделити »на 3, предеелна нар!ечија, која Гесу: :-во Хериеговачко, којему принадлеже сви (ерблви, кои живе по Херцеговини, по Босни «како Гре= ческога, тако и Мухамеданскога в!ероиспов!еданља), по Церног Гори, по Далмацити, по Хорватско!, и по (Сербити озго до Мачве, до Валљева, и до Карановца. 2-то Сремско, којему принадлеже (Серблђи, који живе по Срему, по Бачко! по Банату, и по Сербији око (Саве и око Дунава, као н. п. по нахити, (окружту; Шабачко!, до пола Валљевске, по сво! Београдског, по (Смедеревског, Крагу!евачко!, по Ресави, по сво! нахији Пожаревачко!, по Церно: риеци, и по Краини Неготинско! до Тимока. з=ће Славонско, ко= Тему принадлеже (Сербљљи Римокатолическог В!ероиспов!еданња, који живе по (Славонији, по Хорватско!, и по Далмацти.«

За разлику међу њима истиче да је највећа у изговору писмена Ћ. »Сви су Серблви прмјетили (као да им је нетко ишао редом те казивао; да Те писмо ћ сложено из! и е; зато су га Аерцеговип и у говору раз= делили у неким риечма, и изговарају га као ме, н. п. свиет, риеч.... и пр. А у неким риечма узели су оно !, за умегшателни знак, као Б, н. п. двевошка, двед.... и пр. А у неким опет риечма изговарату га шело, као сли= вено Те, н, п, вјера, вјетар... .. и пр. А Сремии су са свим 1 изоставили и из писмена % само е изговарају н. п, вера, мера... и пр. Гако су опет Славонци

изоставили е, и само ! изговарау као н. п. вира дите«,... — (Он дакле Ђ сматра за »сливено« писмо за групу гласова је, као што је ди 10 »сли= вено« за јаинју, и у херцеговачком говору ј или постаје и.: лиепо, или постаје њ: девојка, или остаје непромењено «»шело«): вјера; у сремском отпада ј: вера, ау славонском отпада еиј се изговора као и; вира. — У облицима (деклинацији и коњугацији; вели да нема никакве разлике »осим мало у гласоударенњу: будући да Херцеговци све риечи изговарају берже