Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ПЕТА | 671

Или ваљда он држи за погрјешку или кривицу, што сам ја оне знатне догађаје од године 1809, 1810, 43 и 1813 народу нашему онако описао. А што он вели да је то без сваког реда, ја сам се истина старао да буде све у реду како се што догађало и како је једно с другим скопчано било, али опет може бити да сам у томе што као човек и погријешио,«

На замерке што је неке ствари срамотне или скандалозне описао, (о рани Младеновој коју му је задао Карађорђе, о Карађорђевој изреци о доласку Руса, о »харему« Миленкову и зашто је (Стратимировић отерао Југовића из Карловаца), вели да је све то могао и друкчије казати и доказаши, али му се учинило да је тако најпристојније. »да овакове ствари могу мене кривити и моју књигу кудити само они људи који не познају историје осталијех народа, у којој има много и много срамотнијих _и скандалознијих ствари.« |

Што му критичар замера да је описао неке догађаје, које не би требало износити и кад би били истинити, а има очевидаца који обратно тврде, Вук одговара да »тијем он опет показује, како он и његови дру= гови мисле о историји, и свједочи да не знаду шта је историја«, па до= казује сведочанствима још живих људи, да је то заиста било онако како је он представио.

Напослетку, на замерку, што у излагању догађаја не даје своје ми= шљење, већ се држи у страни, »и претреса срце парајуће догађаје, као да је реч о каквим крвницима Друзима, а не о народу кога је он син«, Вук одговара, да му се замера »за оно, за што код другијех људи, који о историји мисле као Карамзин«, заслужује похвалу. (Он мисли да је

[7 =

доста казати како је било, па нека читаоци сами суде, шта је за по= хвалу, шта за осуду.

Критика је изишла без потписа, али је одговорност примио на себе уредник новина М. Ђ. Милићевић, и Вук се њему обраћа, али вели да су на томе послу радили више њих, и да су то све »ученици и другови онијех људи који већ од неколико година, а особито од године 1839 једнако свакојаким начином вичу на« њега »и који не маре што се тијем највише срамоте, него мисле: само нека се виче на Вука. — По овоме што сам овдје до сад казао мислим да ће сваки паметан и беспристрастан читалац рећи, да је цијела ова тобожња критика сама покуда и поруга мене и моје књиге, и да ће се морати чудити, како се у нас налази људи да с овакијем будалаштинама смију изићи на свијет пред тобожњу књи= жевну публику. ИМ ово је (као год и забрана мојега Рјечника у Србији године 1952), право мјерило жалоснога стања данашње наше књижевности и за потомство истинито свједочанство с какијем сам људима ја имао посла и с какијем сам мукама и сметњама морао борити се трудећи се око својијех књижевнијех послова,«

П. Разни чланци. (Сем ових књига Вук је написао за ово време и неколико чланака. 1. Као члану Бечке Академије дато му је да реферише о словенском делу Ауеровог »Рле ЗргасћепћаЏе« Феч 1844—1847). У своме извештају