Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТА 683

бољи и од Славенскога. Кад би се ово поправило, то Гајеву славу не би умалило, него би је још умножило.« «Грам. Сп. Ш, 155, 156).

Независно од Вука написао је В. Бабукић у Магодпот Коједаги га годину 1846 (и засебно; чланак Меконко гесћ о ргауор15и. Кад је примио од Вука Писма Пл. Ашанаиковићу, и чуо од једног свога пријатеља, како му је Вук рекао да је ових осам писмена начинио и да ће их дати резати, он му пише, и пошље му овај свој чланак, У писму му обраћа пажњу на тај свој чланак из кога ће видети како он мисли

о правопису, па додаје: 5|о 5е разтепаћ помћ бе, Која патегауаје коман, ја пизт, да 61 10 зим по 1 пезргето Бо; јег Б1 зе Ште ођИсје јанпзјаћ, Ш Бође гекис тарадпо-ешгорејзкћ разтепаћ рогете о 1паса!апо. Мека озгапе Код паз Еттокагоцкаћ Како 50 јез! зада. Хпатепоуапје рлатепаћ с, 5, 2, када ргејале џ 5ије сјазоме: 6, 5, 2,1 С одођић 5и 1 пајзјауп! језкозјоус!: Казк, Ворр, Керреп 1 Зајапи. Ја дакје пегпат како ЊЕ зе 10 тоојо Ђође чзттојн ! идеш 2 Гуап да ратепојбус! 1ат08је, Како |! зе опа гпатепоуапја Боје исуакзШа, да зе п Чатр пегагстајци; а +0. 1 опда шеђомајо 1 за раатепот ; и | чет; јег зе Босте 1 рпје кагоаји.« Пита га, што није за 5 узео О са сливеним њ, као код љ, и њ, па би »ћро Кгој раатепаћ зазупп Нозоћеји«, и кад није хтео задржати 5, зашто није узео старосрпско 'е!

Бабукић (као ни Гају није имао оних чистих Копитаревских погледа ни на језик ни на азбуку, и у томе је више личио на (Славено- Србе, него на Вука. У том свом чланку о правопису вели да треба писати рагз,, а не ргзђ, ради »благогласија«, и позива се на Колара, који је тако писао у своме спеву 5Јаоу Рсета; да треба писати е, где је у словенском ћ, па

нека га изговара сваки према своме диалекту као е, и или ме 1 це: змте| 1 зуцећ, мега ! уцега, пдега 1 тцега, ћероја 1 Шероја« (види се да ни јужнога дијалекта није знао |; итд.

Вук је видео да је немогуће с њим се у томе споразумети, и зато му укратко одговори, не упуштајући се дубље у објашњавање. »Моје и ваше су се мисли о томе мимоишле. ја и данас, прочитавши ваш чланак и писмо и чувши, да и други гдјекоји мисле друкчије од мене, у овој ствари остајем са свијем на ономе, што сам онда казао у књижници оној (на страни 19, 20 и 22). ја сам нова слова за латинску буквицу ради нашијех ријечи већ приправио, само да се изрежу и салију; али ми се сад ваља наканити, да што напишем, у чему ћу их показати и објавити. Најзнатнији људи ваши, с којима сам се разговарао о овоме послу, при= стају на моје мисли; али поред свега тога Бог један зна, како ће се оне у опћено примити и какав ђе плод донијети. ја велим: боље је добро _ чинити-и разумно говорити, па макар људи викали, него ли зло чинити и неразумно говорити па људи да приме и за то да нас хвале... Ко мисли да ће се с ових осам слова« латинска азбука нагрдити »онај може рећи, да се и с тим данашњим крпежом ремети и грди, и да је још одавно поремећен и нагрђен са / са с и са разликом између и и о.« (Сва су слова постала од једних и умножила су се, »што је сваки народ према гласовима свога језика нова слова измишљавао и додавао.« Без икаква

"објашњења вели »ни ни 1е не приликује за мој правопис«, а за ђ вели

да је у Писменици 1814 и предложио сливено д и ђ, па је доцније нашао да је ђ лепше. Наводи да се пишући ес место сл. 5 не може знати како