Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТА 655

слова. »Вриједно је да се ви око тога потрудите, па бих ја мој Рјечник штампао и с тим словима (а може бити и пјесме;.« (627 јан. Појја) оба = Преп. 1, 469).

Горе је било говора о томе због чега је у Пјеснарици и Рјечнику усвојио јужно наречје «стр 94). Између 1825 и 1834 написао је неко= лико књига источним говором, а од 1536 опет се вратио јужном, иу Га= смима даје разлоге зашто тај говор претпоставља. »И прије сам говорио, да не мрзим ни на једно нарјечије нашега језика, само мислим, да их не треба мијешати и пишући ријечи ни по какоме градити још некако ново, којега у народу нема никако. А кад бисмо се договарали, које би нарје= чије било најприличније да га у писању књига сви примимо, ја бих рекао ово јужно: оно од запада у (Сријему допире до Вуковара и уз Дунаво готово до Будима, а од југа у Србији готово до Биограда,,...; осим тога главнога узрока могу се још споменути и ови: 7 да су готово све наше народне пјесме у њему постале; 2; да се ни у једноме другом нарјечију гдјекоје ријечи различнога значења словима не могу разликовати, као н. пр. сједим (ћећ зихе) и сиједим (сћ уегде отац)...,; % оно је најближе и (Славенскоме нарјечију, од којега многи вичу да се не треба удаљавати, и 4» оно је нарјечије и у Дубровачкијех списатеља, и тако се само чрез њега можемо ујединити с нашом браћом Римскога закона, Која с радошћу нама руке пружају: ми сви ваља да се трудимо, дотле да дотје= рамо, да нам језик у књигама буде тако једнак, да се свака књига може од слова до слова прештампати од Латинскијех слова (Славенскима а од (Славенскијех Латинскима, пак ћемо онда (и само онда) бити један народ и имати једну књижевност, као н, п. Нијемци закона Римскога и Луто= ранскега (а кад нам се по времену придруже и она по роду и језику браћа наша закона Турскога — по Босни и по Херцеговини — онда ћемо бити као Нијемци закона Римскога, Луторанскога и Калвинскога, па од свију свачијој вјери част и поштење, а од свакога своме владаоцу покор= ност и вјерност).« (Фрам. Сп. Ш, 159.

Гај и његово друштво нитису били филолози нити рођени штокавци, па нису добро знали штокавски, као (Славонци, и још мање су знали јужно наречје. Зато је и њихов правопис био само релативно добар, бољи од других, а језик им је био неједнак и није био чист народни. Вук, који је био прави уметник и у једном и у другом правцу, није био задовољан оваким радом, и покушавао је да то поправи и у једном и у другом правцу. | .

У посланици Кузманићу говори не само о правопису него и о је= зику. Мешање је наречја, вели, кварење језика, и боље је писати дтТе, Про него аефе (или дје[е), !|Сро «или |еро), јер прво народ говори, а друго није ни по каквом наречју народном, већ га граде неколико људи и кваре и грде народни језик и његово благогласије. (Само два узрока могу бити што ови књижевници хоће да начине ново наречје: » или за то што мисле да ће свакоме бити жао у писању књига своје нарјечије оставити и друго примити, па тако мијешајући мисле да угоде свима; 2» или што не знаду свију разлика јужнога нарјечија, које се највише жели узети за опће књижевно, па мјесто незнање своје да признаду и да науче оно што не знаду, они би ради да се њихово незнање прими за знање и науку.« дни први најбоље би учинили да пишу онако, како се у њих