Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

686 ОДЕЉАК ДЕВЕТИ Е

говори, а ови други да признаду своје незнање, и да науче јужно наречје. То је међутим врло лако, само треба да науче где је у словенском глас Ђ, и излаже правила како се оно у јужном наречју замењује, обећавајући да ће о томе нарочито нешто написати, да олакша онима који то желе научити. — Препоручује Далматинцима ако и приме загребачки правопис, да не примају њихова наречја, већ да остану при своме, и да се старају да им се језик приближује народном говору. Даље, да изоставе ћ у 2. пад. мн.; да изоставе 6; да не пишу багоапаћ или фегоапаћ већ бгоапа. Остајући при томе, они се истина не могу надати да ће то њихово наречје бити примљено од свих јужних (Словена, али ће моћи рећи да пишу на= речјем које се говори, док Загрепчани пишу оним којим нико се говори.

Ако би пристали да пишу јужним наречјем, »онда бисте ви много пра= вије имали звати Загрепчане у слогу и кривити их што у њу не пристају, него ли што сад они вас зову и криве; онда би постали први пошљедњи а пошљедњи први. Кад би се Зора Далмашинска поправила макар на који од ова два начина, онда би се и Загребачке Новине с Даницом мо· рале на боље промијенити и већма у памет узети него до сад, Ја ово не говорим за љубав вама и Зори Далматинској нити уз пркос Загрепчанима и њиховијем новинама, него само што желим да би се гдјегод у књижев=

ности нашој почело радити управо као што треба, дакле за љубав нашега

заједничког језика, наше књижевности и слоте у њој, али слоге на памешан и добар начин; јер колико је год добро и корисно у добром дјелу пристати у слогу, толико је и у рђаву не пристајати.«

И овај Вуков рад није остао без резултата, јер што су Илирци тако радили, чинили су то из недовољног познавања саме ствари, а не што су хтели нарочито стварати нешто ново. Договор о књижевном диалекту, о коме Вук говори у Писмима, заиста се брзо и остварио. Шеснаестог марта 1850 године састали су се у Бечу Иван Кукуљевић, Др. Димитрија Деметер, И. Мажуранић, Вук Стеф. Караџић, Винко Папел, Фрањо Миклошић, Стјепан Пејаковић и Ђуро Даничић, и потписали су Књижевни договор. У том договору се не помиње ни једно име народно, нити се именом назива језик, већ се само вели: »Доље потписани знајући да један народ треба једну књижевност да има,« и како је књижевност раскомадана не само по буквици него и по језику и по правопису, то су нашли 1» да не ваља мешати наречја, већ узети једно; 2» да је најправије и нај= боље примити јужно наречје за књижевно; % да се пише х свуда где му је по етимологији место; 4) да се избаци х из другог падежа множине код именица, и 5) да се вокално г пише просто, а не са ег или аг.

Све је, дакле, примљено што је Вук тражио, па и у мотивацији зашто се то чини, наведени су готово од речи до речи разлози које је Вук износио у својим чланцима и писмима, У исто доба умолили су Вука да напише /лавна правила за јужсно нарјечје, што је он и учинио. (рам. Сп. Ш, зо:—09.

Тако се радом Гајевим и Вуковим дошло до јединства књижевног језика Срба и Хрвата. Мако је договор потписао и Миклошић, (Словенци