Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТА 68

су остали при свом језику. Свака се сад књига може од слова до слова прештампати с ћирилице на латиницу и обратно, као што је Вук желео.

Али се није дошло и до јединства књижевности за чим се тежило. (Остале су две буквице, и латицом штампане књиге читали су Хрвати и католици, а мало Срби; ћирилицом пак читали су Срби и православни, а врло мало Хрвати. (Обе књижевности развијале су се упоредо и без осетног утицаја једна на другу. У превођењу с туђих језика трошило се двогубо време и двострук трошак, Тако је било досад, а тако ће и поред државног јединства — бити и одсад докле год будемо имали две буквице, или бар дотле, док се и код Хрвата не распростре ћирилица као и латиница, и код (Срба латица као и ћирилица, А дотле ће проћи

"још доста, доста времена.

Колико је у овом питању био увиђавнији »пантликар« Брлић од ученог Гаја!

Кад се појавио Гај са својим Илиризмом, Брлић пише Вуку: »Ја више од године данах скоро ништа нерадим. — Уплашио сам се видивши илирске новине и даницу, сад не знам чији сам, кудли би се, на коју ли страну окренуо, и тако ми се ништа немили.« У другом опет писму вели: »Какогод сам у Граматиди мојој казао — при цириличкој азбуци ваше реда остајем, а што они сањају није ме страх — али ми је жао што се од доброг пута одстрањујемо. Мене су додуше, лани сплели да сам њихове мисли — али су лагали — међутим знам да јих се нетреба бојат — Бог би дао да се уздерже, какви су такви су — наши су!« (од 17 српња и 21 рујна 1836. — Преп. М, 160, 1617.

Издајући друго издање своје Граматике «1842, узео је Гајеву буквицу, али вели да се не свиђа ни њему ни многим другима. Узео је ради је= динства, и требало би да се њоме сви служе »док свима Илирима права Даница не изиђе, која би их све у једној буквици и једном правопису сјединила.« Позива се на предговор првом издању и каже опет с пуним убеђењем: »Нема спаса нашој лишерашури док се с нашом крвном бра-

ком Србо-Илирима не сјединимо одбацивши некад по невољи примљену лашинску азбуку, п Како иначе један језик товоримо и пишемо, док обе сшране не примимо ћирилску Вукову азбуку, шшо ће се напослешку мораши догодиши, и шшо мора биши, само нека би се шо што скорије учинило, шо је моја најискренија срдачна жеља. — ја не могу да пој= мим какав нас је зли дух савладао да ми имајући своју рођену «од Вука упрошћену) савршену ћирилску азбуку, непрестано употребљавамо ову (словенскуу бедно искрпљену са непотребним излишним знацима без гла= совне вредности, или исто тако несавршену латиницу сад још унакажену са надметнутим знацима — Шта нас уздржава да се не сагласимо један и исти језик једном и истом азбуком писати; Србо-Илири треба да по= пусте нешто од ћирилске, а илирски католици нешто од латинске азбуке, и да се обе партије братски сједине у од Вука истављеној средини, Тада — и само тада може се мислити на једну српско-илирску литературу; само тада ће она успевати и општекорисне плодове доносити, а иначе никадај« У прилог ћирилици наводи и поделу словенских језика по срод=

ности од Добровског, који у прву групу ставља: руски, старословенски,