Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТА 689

зове Србима. Тако се зову само православни; мухамеданци се зову »правим Гурцима,« а католици различно у разним крајевима, и објашњава узроке зашто су и једни и други изгубили своје народно име. Мухаме= данци ће, вели, кад добију школе »макар и на Турском језику... дознати и признати да нијесу Турци него Срби, У хришћана оба закона сви паметни људи признају да су један народ, и труде се да би мрзост због закона или са свијем искоријенили изи барем умалили што се више може, само је онима Римскога закона још тешко Србима назвати се, али ће се по свој прилици и томе мало по мало навикнути; јер ако не ће да су (Срби, они немају никаквога народнога имена. Да реку да су једни Славонци, други Далмашинци, трећи Дубровчани, то су све имена од мјеста у којима живе и не показују никаквога народа. Да реку да су Славени, то су и Руси и Пољаци и Чеси и сви остали (Славенски народи. Да реку да су Хрваши, ја бих рекао да ово име по правди припада најприје само Чакавиима, који су по свој прилици остаци Порфирогенитовијех Хрвата и којијех се језик мало разликује од (Српскога, али је опет ближи (Српскоме него иједноме (Славенском нарјечију;) а по том данашњијем Хрватима у Зегрепској, Вараждинској и Крижавачкој вармеђи, којијех се домовина прозвала Хрвашском послије Мухачкога боја, који је био го= дине 1526 (а донде се звала Горња Славонија), и којијех је језик као пријелаз из Крањскога у Српски; али не знам како би се тијем именом могла назвати она браћа наша закона Римскога која живе н. п, у Банату, или у Бачкој, или у Сријему и Славонији, или у Босни и Херцеговини, или у Дубровнику, и говоре онакијем истијем језиком као и (Срби. «

Затим прелази на политичке и друштвене разлике, које су међу Ср= бима по разним крајевима много веће него верске, и нарочито истиче како су се ониу Аустрији, а понаособ »виша класа« под туђим ути= цајем највише удалили од духа свога народа и његових обичаја, и »поред туђијех језика на којима науке слушају, којима послове службене раде и у друштвима се разговарају, заборавили су (Српски и мислити, и њихов народни језик, којега силу и сладост и богаство они већ и не познају, чини им се прост и сиромашан, за то су га искварили и једнако га кваре.«

Као додатак и потврду тога чланка додао је још два одељка, У пр= вом говори о границама Хрвата по Порфирогениту, и вели дау Далма= цији, гдје је било срце Хрвата данас нема никаквога народа који би се по језику разликовао од (Срба, али на островима и у приморскијем мје= стима.., говори се језиком мало друкчијим од (Српскога, и ја мислим да су ови приморци и островљани остаци или потомци старијих Хрвата.« Затим у 17 тачака! приводи разлике између чакавског (хрватског) и што=

кавског «српског» говора. > (Свако може видјети да су ове разлике, кад се говори о два различна језика и народа, врло малене; а још кад се узме да их је највише могло и морало постати у нашијем крајевима (пошто су се Срби и Хрвати амо доселили; за хиљаду и двјеста година; тако врло ласно може бити да су Срби и Хрвати, кад су се амо доселили, били један народ под два различна имена, као н. пр. сад гдјекоји што говоре

' У одговору Јевђ. Јовановићу на његову критику Писама о срп. јез. и привопису навео је разлике само у :: тачака. — Гр. Сп. Ш, 195.

44