Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ОСМА | тој

У једном писму кнезу Михаилу, о коме ће ниже бити реч, моли га да му не заборави жену. ИМ кнез је није заборавио. После Вукове смрти издавао јој је стално по 50 фор. месечно, што је продужено и за мало= летства кнеза Милана, а јамачно и кад је ступио на престо.

Пред саму смрт написао је молбу руском цару да његову пензију не украти после његове смрти удовици му и кћери, али је умро не пот= писавши је. М та му је молба испуњена. »Напредак« (бр. # од 22 апр. 18657 донео је вест из Беча да је руски цар продужио издавање пензије Вуковој удовици за живота, а после њене смрти да је доживотно прима

Мина.

И Вук и Ана били су врло нежни родитељи. Та је нежност због боловања и честог умирања деце долазили до слабости; она су била размажена.

Вук није дао да му се мушка деца изгубе у туђини и одроде, већ их је васпитовао у српском духу и спремао их за живот и раду Србији. Видећи да Сава у Бечу не може научити српски, он га доведе у Земун, и даде га у српску основну школу, и после у новосадску гимназију. Затим га је послао на науке у Русију, где је и умро. — То је исто учинио и с Димитријем пославши га у Трст учитељу Владисављевићу да научи српски и талијански. Поред редовног учења држао им је и плаћао нарочите учитеље за цртање и музику. Деца су му писала српски, и он им исправља језик и упућује како што треба да кажу.

Кад је Димитрије стигао за стручну школу, он не смеде опет тра= жити руску стипендију, бојећи се да му га петроградска клима не покоси као (Саву, већ намисли да га да у инжињерску Академију у Знајму код Брука. Али како је годишње издржавање у тој школи износило више него његова руска пензија, то се обрати а. нов. 1848) Попечитељству Просвете да му сина прими за државног питомца. (Преп. УП, 7обу. Молба му није уважена, Гавриловић му јавља «20 дец, да је Совет молбу одбио, »јер се то даје само овдашњој и овде учившој се деци, кад се шиљу на страну, да се даље изуче за потребу службе народне.« Бата-Лаки, попечитељу просвете, било је жао што је одбијен, и рекао је Гавриловићу, да би боље било да је Вук сам дошао и усмено се споразумео, него што је молбу послао. »М ја сам тога мњенија — додаје Гавриловић = и зато не држим да је ствар изгубљена; него кад дођете амо на пролеће, доведите и вашег Димитрија, па ћемо онда за њега гледати да учинимо. Баталака вам жели јако да учини за ваше дете.« Фреп. Ш, 33, 315, 316).

Вук тако и уради, и у пролеће 1849 године дође у Србију са сином, и преда молбу кнезу молећи га да његову ранију молбу врати Совету на поновно решавање, јер, вели, има примера да су благодејање добијали млади људи, који не само да нису у Србији философске науке свршавали већ им ни оцеви нису били из Србије; за онога који у Србији философске науке сврши, већ је доцкан да у ову Академију стули. — Ту је молбу