Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ОСМА топ

Гавриловић је рекао да она »као год и мати неће у Србији да живи.,. а да је хтела у Србији живети, била је нуђена да буде управи= тељка Више Женске Школе, али је то одбила, колико ју је на то кнегиња Јулија склањала и наговарала.« (Гласн. С. У. Д. 3, 279). Могуће је да је ово тачно, али можда би се она и навикла да јој је и мати могла на то пристати. (Овако она је није могла оставити да сама живи у Бечу, јер јој је она била једина потпора у старости и у слабости, нарочито после Вукове смрти,

Кад је син јој Јанко поодрастао, молила је руског цара да га прими као питомца у неку школу, што је и било, и тамо је млад и умро.

Године 1874 Министарство Просвете нудило је Ани 1ооо дуката за право прештампавања Вукових списа, али је она то одбила позивајући се на аманет Вуков да никоме не уступа у својину његове списе, као једино наслеђе које јој оставља. (Она је сама намеравала да прештампа Песме, и молила је Министарство да јој плати штампарске трошкове. Друга књига песама тог новог издања изишла је 1875, али је даље издање због ратова обустављено. — Године 1884 Министарство Просвете отку= пило је од Мине то право прештампавања за бооо дин. у злату дожи= вотне годишње ренте,

П

Издржавање; приходи, расходи, задуживање.

Вука је целог века пратила оскудица. Али у томе ваља разликовати два периода, први, до 1844 године, када се борио с оскудицом да би могао оксивеши, и други, од 1844 године, када се с њом борио да би могао добро жживеши.

(Од преласка из Србије у Аустрију до половине 1826 године није имао никаква стална прихода или зараде, и видели смо како је бедно живео. Те године добио је руску пензију од 100 дуката. Године 1835 до= био је и српску пензију прво 200 па зоо и напослетку 400 талира. Од 1844 године добијао је годишњу помоћ од кнеза Михаила у боо талира. То су му били стални приходи до смрти.

(Сем овога имао је и ванредних прихода.

Приход од списа није био велики, и стизао је споро и с времена на време. Повеће суме примио је одједном само за Нови Завеш, и то од Руса први пут 1000 рубаља и после 2000 на рачун тога превода који нису

ођелу, пуна радости, и милог разговора и као јунак не марећи ни за кишу на за вјетар, да је по граду ишла и на више пењала се уз крше да обиђе и подари сироте Црно= горке, што су праве мученице и за жива мужа удовице. — Баш јој хвала као славној

(Српкињи и Госпођи, те ни је таки дични спомен оставила међу гњилим Которкама, које су је с прозора гледале и чудиле се: која је оно што с попом Костом по онако рђавом времену трчи по граду, и пошто су обазнале да је наша, и мога највећег при= јатеља кћер, прекорили с га многи домаћини и домаћице што је није повео и код њих.« Врло лепа карактеристика, ако то нису обични комплименти, — Преп. УП, 440.