Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ОСМА 113

Ш Карактер.

Из овога излагања Вукова живота и рада јасно се види како је био необично издржљив и жилав у борби за остварење својих идеја, и како га никакве сметње нису могле одвратити да од њих одустане. — Исто толико жилавости и издржљивости показао је и у борби за живот. Многи и многи би у тој борби подлегли и пропали, али се Вук ни ту није дао, и све је издржао. ј

Петнаест година мољакао је он стално кнеза Милоша да му да пензију, док је напослетку 1835 г. није добио. Чим ју је добио, одмах је почео радити да је повиси, и успео је да је попне од 200 на 300, па на 400 талира, и даље није могао, и ако је до смрти то покушавао.

(Он је сматрао да му је та пензија доживотно дата као награда за већ учињене услуге народу и држави, и да му је нико више не може одузети, и зато је непрестано тражио да му се врати задржата пензија за г. 1842 до 1845. — Мако га је Гавриловић известио да му је молба кнезу за повраћај пензије одбијена (в. горе стр. 5297, он, не добивши никакво службено саопштење, покрене то питање поново код Совета. (Он му по= шље (7. дец. 1847) копију молбе упућене кнезу, и моли (Совет, ако није решена, да се реши по његовој жељи; а ако је одбијена, да се смилује и поново узме у решавање. Као поткрепљење раније молбе кнезу додаје да је рад издати Историју Карађорђева времена, и ради тога жели на про= леће тамо доћи да обиђе нека шанчишта и разбојишта, па да онда не би

тамо дангубио, усуђује се сад молити (ССовет да му ту молбу реши. »Готово би се могло рећи да зла срећа народа нашега мени досад никако није дала да се опростим од само својих невоља и потреба, па по својој родољубивој жељи и ревности да гледам како бих, особито кад долазим тамо, Високославном правитељству нашему поднео или показао какву услугу у користи народа нашега; него место тога код свију наших пра= витељства, од година 1820 до данас, највише времена проведох просјачећи за само своје потребе или бранећи се од којекаквих беда и напасти.« (Овако стару и слабу најбоље би му било да седи и у миру ужива ову своју пензију, али љубав к народу и његовој књижевности и користи и слави, не да му да то чини. М кад не би тражио ову доплату, мисли, да би се за свој безпрестани труд могао надати да му правитељство само од себе дода што дојакошњој пензији, или му одреди што у име

трошка сину за школовање. »ја мислим да сам то заслужио, ако ли још нисам, од мене је доста што се трудим то заслужити. — Кад Високо= | славни (Совет одобрава и сам одређује толике трошкове на школе у земљи, на питомце изван земље, и на друго много којешта што се тиче наукем

књижевности, надам се за цело да ће испунити и ову моју препокорну молбу, и тако не само помоћи ми у овим потребама, него ми и у напре=

дак оставити отворена врата милости своје, да бих се у оваким догађа= јима смео замолити.« (реп, УП, 579. — М ова молба остала је без

одговора. (Советник Л. Зубан рекао је Гавриловићу да се молба неће