Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

116 ЗАВРШЕТАК

човјек може живљети као први чиновници у Петербургу што живе,« Зато моли да би га представио (Совету да му се »одреди совјетничка плата у пензију «барем сад у очи смрти).« Већ 49 година ради на књижевности и признат му је ради у Европи и у Америци, па се нада да ће и он и Совет наћи за право да му се то учини. — У спроводном писму моли кнеза да на молби напише да се он с тим слаже, и пре него што је упути (Совету, да усмено о томе проговори с неким од њих. реп, УН, 574—76.

Кад се с јесени вратио с пута из Далмације, није затекао од= говор, али је затекао писмо јерменске штампарије, којим тражи да јој до 9 октобра исплати дуг од 1500 фор. Вук је одговорио да ће до краја ја= нуара 1864 положити 500 фор. с интересом на целу суму, а остатак крајем априла. (Одмах се обратио кнезу Михаилу 47 окт) пославши му копију писма штампаријиног и молећи за одговор о његовој молби, (Преп. УН, 679. Одговор је добио од министра финансија К. Цукића, који га извештава «63! окт) да је министарски савет нашао да по његовој молби не треба чинити никакве кораке код законодавне власти.

Тај Вуков дуг исплаћен је из оне хиљаде форинти, што је аустриски цар поклонио после његове смрти удовици му. «Нем. Срп, Реч. 22.

Горе је казано како је од 1819 године почео радити на томе да до= бије руску службу или пензију као и неке друге српске избеглице, и како се, кад ју је 1825 г. добио, одмах почео старати или да му се повиси, или да добије руску службу. То је продужио и даље, и то сад преко Надеждина. (Он му пише «о јула 1848) шта је писао о томе Дим. Макс. Књажевићу (в. горе стр. 52), али како је он умро, моли њега да се сад заузме код његова брата Алекс. Максимовића за ту ствар. Не жели, вели, ту повишицу ради велике нужде, јер овако као досад може и без ње живети, већ да би могао још што користи допринети српству и словенству. Кад бих добио уз ових 100 дуката још 200, те да има 300 дуката »као што добијају Протић и Радичевић,« тада би, вели, сваке године путовао по разним крајевима. Та помоћ била би за њега и за литературу велика и превелика, а за Русију и Александра Максимовића није тако велика, да му је он не би могао израдити, и баш у садашње време можда лакше него у друго. [о му понавља и доцније «23 септу: »Не заборављајте ме! Препоручите ме пажњи Ал. Максимовића, Он може све учинити, само му напомињите, као што је некад П. П. Кепен напомињао Шишкову док ми овај није израдио садашњу пензију.« «Р. Арх. 7, 161, 11687.

Доцније је водио о томе разговоре с послаником Балабином као пре са (Струвеом, и на његов захтев упутио му је «1862» сличну »записку« као Струвеу (в. горе стр. 521, само много опширнију. Излаже у њој сав свој књижевни рад о језику и правопису, и указује узроке због којих га његови противници клеветају, па обарајући те њихове клевете, позива се