Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

118 ЗАВРШЕТАК

ми допустите овом приликом још и ово да вам кажем: да је свима несрећама, које су вас «фамилију Обреновића) и уз вас народ (Српски постигле, главни узрок што нијесте знали (ви и сви Обреновићи и мушко и женско и старо и младо) праве пријатеља од ласкатеља и непријатеља разликовати и прве чувати, а другијех се клонити, Ако, сад бар, вјерујете да сам ја ваш прави пријатељ, радо ћете ми опростити ово грубијанство: оно вам не може шкодити, а помоћи би вам могло. А најпосле, ја ћу и У напредак свагда бити ваш пријатељ и приврженик као што сам и до сад био, макар ви о мени ма како мислили; јер ја што чиним, слабо кад чиним коме за инат или коме за љубав, нгго за то, што мислим, да поштен и паметан човјек онако ваља да учини« (реп. ГМ, 55.

Док је овако кукао, молио, богорадио и управо рећи »просјачио« до 1844 године из тешке невоље, да би могао што наштампати и како тако живети, после тога то је продужио, да не речемо без потребе, али без велике невоље, готово би се могло рећи из навике. Чинио је то да би могао боље живети, још што урадити и наштампати, и што за породицу заштедети, као што и сам вели у горе наведеним молбама за повишење руске и српске пензије,

Кнез Милош, још док је био на влади, говорио је Вуку да признаје како га није још нагардио према заслугама, али да ће то једном учинити, и он се стално томе надао, и чешће пута га на то подсећао. Врло је у том погледу карактеристично једно писмо, од кога се нашао у Вуковим хартијама недатиран концепат, ако га је уопште послао. Писан је после 1852 год. и како је писан плајвазом, јамачно ће бити из године 1856 или 57, када му је већ тешко било писати пером.

»Ви сте — вели — први и највећи човјек у народу нашему, али по заслугама ни ја нијесам пошљедњи. Ваше су заслуге биле такове, да сте поред њих могли стећи и имање тако велико као и оне што су, и по= стати најбогатији човјек (Србин, а ја поред својијех заслуга нијесам себи могао стећи ништа, него с великом бригом и натегом једва живим које= како. Ви сте н. пр. Јакову Ненадовићу, Луки Лазаревићу и Стефану Живковићу поклањали куће, дућане и воденице; истина да су они имали велике заслуге у народу нашему, али и ја не само што их имам у народу него и код Ваше Свјетлости,« За те своје васлуге мисли да има права од

њега очекивати достојнију награду, и, као што је више пута чинио, истиче своју књигу о њему. »Кад би она књига „била само у рукопису, ја је не бих дао да се спали за све драго камење које ви сви Обреновићи имате, и то само народа и себе радл, не бих је за то дао, а за Вашу (Свјетлост њезина је вриједност особита.« Указује на погрешке Дим. Медаковића и поред ње, а шта би се тек писало да он оно није написао : »Не би ли онда непријатељи ваши извртали ваша дјела сваки по својој вољи“« Као штосуу животу били заједно, тако ће, вели, остати и у потом= ству, јер је он овом књигом везао своје име за његово. па ће се заједно

спомињати. »По свему овоме ја мислим да имам право надати се да ми Ваша Свјетлост поклоните штогод велико, достојно и вас и мене, и данас и наком нас, да би се и моја дјеца могла са захвалношћу опомињати нашега живовања и ваше љубави и милости к мени. Кад бисте ми н. п. поклонили што у вриједности од десет хиљада дуката, ви бисте опет